МИЛОШ КОВИЋ: ПЕШЧАНИК ЈЕ ЊИХОВО ЛОГИЧНО КРАЈЊЕ ОДРЕДИШТЕ

Моји политички ставови су допринели непомирљивости са којом против мене наступају Никола Самарџић, Радош Љушић и Дубравка Стојановић, као и њихови идеолошки истомишљеници међу потписницима „Саопштења“, Чедомир Антић и Алексеј Тимофејев Сигуран сам да су моји политички ставови допринели непомирљивости са којом против мене наступају Никола Самарџић, Радош Љушић и Дубравка Стојановић, као и њихови идеолошки истомишљеници међу потписницима „Саопштења“. Осим што проповедају инфериорност наше културе, вољно прихватање туђинског колонијалног јарма, који они зову „модернизацијом“, и дословно „клечање пред јачим“, неки од потписника овог „Саопштења“ јавно се поносе тиме што су део НАТО лобистичких структура веома, да то кажем крајње уздржано, сумњивих извора финансирања – каже у наставку разговора за „Печат“ историчар др Милош Ковић против кога неколицина колега у последњих неколико месеци дословно води хајку на Филозофском факултету. Иза њихових аргумената, наводно формалне природе, које је оспорио и омбудсман Универзитета у Београду др Бранко Ракић, крије се подла намера да уклањањем једног од најугледнијих историчара средње генерације са Одељења за историју отпочне и разарање Филозофског факултета, непроцењиво значајне националне институције. Коначно, осамнаест предавача са Одељења за историју својим „Саопштењем“ огласило се на сајту Пешчаник, потом и у Политици, одлучни да изађу у јавност и оспоре не само право на рад већ и право на подршку коју Ковић ужива у јавном простору. Чиме мотивисане су неке ваше колеге са Одељења за историју одлучиле да баш у овом тренутку изађу са саопштењем, оспоравајући вам и право на рад и право на медијску подршку? — Људи који са чудноватом упорношћу већ годинама прогоне своје колеге, и који су, када су наишли на одлучан отпор, свесно и намерно разорили Одељење за историју, да би потом зауставили и рад Филозофског факултета, одлучили су да коначно изађу у јавност. Пажња јавности је, наиме, до сада била готово искључиво посвећена огрешењима о закон бившег декана проф. др Војислава Јелића и садашњег вршиоца дужности декана проф. др Данијела Синанија. Потписници „Саопштења“ су, међутим, сами објавили оно што запослени на Филозофском факултету одавно знају – да су Јелић и Синани све време спроводили њихове налоге и да су у ствари они, баш њих 18, уз несебичну помоћ својих пријатеља са етнологије (који ће се, нема сумње, такође сами огласити), одговорни за несрећно стање у коме се нашао Филозофски факултет у Београду. Понеко ће се можда изненадити када на сајту Пешчаника, међу потписницима овог хајкачког „Саопштења“, види поједина имена. Не, није у питању ни забуна ни грешка. Ред је да јавност коначно сазна жалосну истину о овим људима, коју њихове колеге одавно знају. У саопштењу се наводи да сте ви кривац за опструкцију рада Факултета. Како сте преко ноћи променили позицију – од прогоњеног постали прогонитељ? — Текст врви од неистина и намерних прећуткивања. Распадање Одељења је почело када су управо они покушали да прекрше устаљени редослед по коме су бирани управници Одељења, и да по сваку цену остатку Одељења за управницу наметну своју кандидаткињу. Када су схватили да за то неће имати већину, на седницу су довели своје студенте постдипломце, сараднике у настави, и од њих тражили да противно Статуту Филозофског факултета гласају за њихову кандидаткињу. Када се готово половина Одељења томе успротивила, захтевајући поштовање процедура, подстакли су ове младе људе, очигледно спремне дословно на све да би се запослили на Филозофском факултету, да у једном срамотном писму оптуже своје бивше професоре за „дискриминацију“. Сукоб се, међутим, заоштрио тек са покушајем проф. др Николе Самарџића да са факултета протера проф. др Александра Фотића. Овај прогон траје већ годинама, али ја и даље немам одговор на питање: одакле долази толика ирационална мржња и, још важније, како је могуће да је 18 колега одлучило да у том прогону свесно и намерно учествује? Томе се, међутим, супротставила готово половина чланова Одељења, убедљива већина чланова факултетског Изборног већа, да би се, о том питању, огласила и најважнија правна тела Универзитета у Београду и правна служба Филозофског факултета. Упркос свему томе, декан Војислав Јелић и в. д. декана Данијел Синани у том прогону су здушно и горљиво учествовали. Јелић је покушавао да спречи Веће да обавља свој посао и да одлучује тако што је, једноставно, прекидао председавање, устајао и, наочиглед забезекнутих чланова Већа, напуштао седнице. То се понављало из месеца у месец, због чега су се гомилали необављени избори и реизбори у научна звања. Јелић и потписници „Саопштења“ чак су одбијали предлоге да се реизбор Александра Фотића пребаци на последњу тачку дневног реда, да би пре тога били обављени неспорни избори и реизбори у звања. Чекајући на изборе у звања, ви сте на неки начин, чини се, месецима били њихови таоци. Који је услов био за деблокаду рада Већа? — Требало је да прво пристанемо да наш колега буде коначно избачен са посла, да би се рад Већа деблокирао и да бисмо били изабрани у звања. Ми смо, међутим, упорно, на седницама Већа, објашњавали у чему је огрешење о закон и штитили радна права професора Фотића. Сада нам се, у овом неславном саопштењу, пребацује да смо „активно учествовали у блокади Факултета“ и да смо сами криви за истицање наших уговора о раду! На исти начин, потписници „Саопштења“ су на Одељењу за историју у таоце претворили чак и студенте који раде са нама, „непослушним“ професорима, јер месецима не дозвољавају усвајање тема њихових дипломских, мастер и докторских радова. Данас студената којима се на најбруталнији начин одузима њихово право на студирање има чак 36. Овакво кажњавање студената и њихово увлачење у сукобе и интриге вероватно је назабележено у историји Универзитета у Београду. Не видим ниједан разлог зашто би студенти и даље трпели овакво насиље, због кога губе стипендије и прилике за запослење. С друге стране, потписници „Саопштења“ већ годинама систематски тероришу 11 студената историје, који су се усудили да се храбро и јавно, под својим именима и презименима, успротиве понижавањима. И Јелић и Синани потпуно су равнодушни према овој срамоти и безакоњу над студентима историје. Како објашњавате да је у делу саопштења које се бави вашим избором у звање доцента, касније у звање ванредног професора, прећутана чињеница да сте за највећег светског издавача у области хуманистичких наука „Oxford University Press“ објавили књигу Disraeli and the Eastern Question? — Ту се каже да сам „од 2007. у звању доцента“, и да је, пошто сам у децембру 2016. „коначно“ „најавио излазак књиге која је најважнији услов за напредовање, покренута процедура за његово (моје) унапређење у звање ванредног професора“. Из овога, наравно, произлази да од 2007. до краја 2016. нисам објавио ниједну књигу и да је Одељење, чим сам једну „најавио“, похитало да покрене мој избор у звање. Ових 18 људи је, дакле, потписало ноторну лаж. У нашој научној јавности није непознато да сам 2011. године објавио књигу Disraeli and the Eastern Question за највећег светског издавача у области хуманистичких наука „Oxford University Press“. Такво постигнуће је, наравно, потпуно недостижно за потписнике овог срамотног саопштења. Срби 1903–1914: Историја идеја, једна од књига које сам уредио и значајним делом написао, у којој је на заједничком раду окупљена група водећих стручњака, добила је награду „Иларион Руварац“ Матице српске за најбоље историографско дело у 2015. години. О свему што сам објавио између 2007. и 2016. уосталом сведочи моја библиографија, доступна на сајту Факултета. Потпуно је бизарно да овако неистинит и потцењивачки текст о мојим радовима потписује колегиница која је у једном свом раду (за читање осталих потребно ми је мало више слободног времена) врло марљиво плагирала делове моје необјављене магистратуре. Када сам је на то упозорио, она то чак није ни оспорила, него је сву кривицу свалила на свог асистента (данас доцента и члана исте клике), који јој је, како је рекла, „сређивао фусноте“. Шта тек рећи о још једном потписнику, чувеном по томе што је и даље редовни професор, са свим принадлежностима, иако је један сарајевски колега објавио чланак у коме је доказао да је његов докторат обичан плагијат. После тога, овај човек, било где у свету, на било ком универзитету, не би могао да буде ни хигијеничар. Овде је, међутим, после свега тога, изабран за редовног професора тако што је, са промењеним насловом и међунасловима, поново објавио своју магистарску тезу. Случај овог редовног професора Одељења за историју свакако заслужује посебну пажњу наше јавности. Он је, нажалост, слика и прилика стања на нашем несрећном Филозофском факултету. Мој избор у звање ванредног професора Кадровска служба Факултета покренула је у октобру 2016, али су потписници „Саопштења“ све до децембра 2016. једноставно изостављали ту тачку из дневног реда седница Већа Одељења за историју. У децембру 2017. када више нису могли да зауставе отпочињање законске процедуре, потписници „Саопштења“ су, са тек неколико изузетака, гласали чак и против избора комисије која је требало да напише реферат о мојим радовима. Судећи по допису омбудсмана Универзитета у Београду проф. др Бранка Ракића, овде је у питању школски пример кривичног дела ометања управног поступка, јер избори у звања представљају, у складу са важећом судском праксом, одлучивање у управном поступку. Невероватно је да је 18 предавача на једном универзитету својим именом и презименом стало иза тако бахатог и незналачког текста. Коначно, блокирања седница факултетског Већа и Синанијев покушај да нам, после свега, одузме звања и да нас удаљи из наставе јесу, како се види, део истих, бескрајних, противзаконитих радњи ових људи и њихових пријатеља. У прошлом броју „Печата“ нисте хтели да одговорите на питање да ли је овде реч политичком прогону. Ипак чини се да вас на то обавезује шест хиљада потписа испод петиције и фејсбук профила које су, како би одбранили вас и ваше колеге, покренули студенти. — Знам да се ово што ћу рећи неће допасти колегама које политички мисле другачије од мене, али које на факултетском Већу увек гласају за поштовање академских стандарда и процедура. Њих заиста не занима каква су чија политичка уверења. Морам да кажем да наш универзитет и наше друштво, упркос свему, и даље опстају само захваљујући таквим људима. Сигуран сам да су моји политички ставови допринели непомирљивости са којом против мене наступају Никола Самарџић, Радош Љушић и Дубравка Стојановић, као и њихови идеолошки истомишљеници међу потписницима „Саопштења“. Са њима су, како се види, и Чедомир Антић и Алексеј Тимофејев. Пешчаник је ипак њихово логично, крајње одредиште. То повезујем и са харангом против мене у медијима, коју воде пријатељи и сродници потписника овог срамотног документа. У суштини, реч је о томе каква ће се историја предавати студентима Филозофског факултета. Ово јесте борба за душе наше деце. ОДБРАНА ЗАКОНИТОСТИ И ПРАВЕДНОСТИ Српско друштво, па и српска научна и универзитетска заједница, превише често умеју да се удаље од неопходне толерантности са којом бисмо морали да функционишемо уважавајући постојеће разлике. Сву апсурдност таквих негативних збивања можемо ових дана лако сагледати кад са запрепашћењем утврдимо да су жртве постале како установе које би по свему морале да буду узорне, тако и појединци који би морали бити високо уважавани. А кад се, уз то, утврди да су жртвована и начела права и праведности, онда је јасно да се нешто одлучно мора пресећи како би се спречиле још страшније последице које могу да уследе. На потезу је, дакле, не само руководство Филозофског факултета него и сви честити факултетски наставници којима је стало до законитости и праведности у раду установе. Искрено се надам да ће они смоћи снаге и додатне енергије да обнове модел понашања какав је неопходан на месту обележеном часним именима филозофије, тј. пријатељице мудрости, и факултета, тј. заједнице оних који имају способности и вештине да се суоче са универзумом знања. Одбрана законитости и праведности јесте саставни део таквог императива. Др Драган Станић, председник Матице српске КАД СЕ РЂАВИ УЈЕДИНЕ Случај колеге Милоша Ковића и осталих са Филозофског факултета у Београду узоран је, у морално негативном смислу, и узбуњујући. Он показује до чега доводи институција аутономије универзитета, која се у нашој пракси углавном примјењује као аутономија факултета или чак одјељења, иако је носилац поменуте аутономије САМО универзитет, а не ниже организационе цјелине, спрам самовоље чијих „ага“ је и он сам понекад немоћан. Ако знамо да БУ врви од оних који не знају шта је улога и смисао универзитета, чије научне способности и достигнућа „конвергирају“ нули и којима су често страна морална ограничења, тада не треба да изненади то што се каткад рђави знају ујединити против бољих од себе, не би ли им баш и само стога „узвратили“, будући да то не могу на пољу науке. Ријеч је о школском примјеру злоупотребе установа ради обрачуна из личних и/или идеолошких разлога, тако да дизањем руку злих, уз помоћ уплашених и саможивих, уз поштовање процедуре, долази до одстрјела неподобних. Није проблем што унутар научних установа има међусобица, нити чак то што се троје главних Ковићевих прогонитеља са Одјељења за историју подухватило да га институционално ликвидира – зато што немају његов образ, његово знање и, не напослијетку, монографију код „Оксфорд јуниверсити преса“ – већ што се другосрбијанска поднаучна чаршија, унутар удруженог аморалног подухвата, мобилисала да гоничима науке буде с руке. Заштитимо истинске научнике и часне људи од нишчих који се крију иза универзитетских ограда и одора! Др Часлав Копривица ОВО ЈЕ ПРЕВРШИЛО СВАКУ МЕРУ Србија је тренутно у великом проблему. Губи свој идентитет у необјављеном рату који од ње хоће да направи само полигон за следеће геополитичке потезе. Наша елита подељена је на оне који се бесрамно улагују власти и оне који су свој пут нашли у служењу интересима страних моћних сила. Кад се у таквом времену појави човек који има људске квалитете – отвореност, љубазност, поштење, а истовремено је професионално остварен – он од оболелог националног псеудоелитног ткива бива препознат као страно тело које треба што пре одбацити. О томе колико је драгоцено да баш такви људи као Милош Ковић треба да васпитавају српску омладину, не би ли смо дочекали појаву младих и некорумпираних људи са патриотским осећањем за служење свом народу – не треба трошити речи. Нисам детаљно упућен у формалне и неформалне проблеме који стоје иза покушаја нереизбора професора Ковића, али не треба много памети и знања па да се види како се ради о новој срамоти за Србију. Ако имамо макар и најмање жеље да изађемо из кобног круга мазохизма и самосажаљења – морамо овакве догађаје да обележимо као скандалозне. Није потребно да укључимо камере на Филозофском факултету и направимо нов одвратан ријалити. Довољно је да сви кажемо – ово је превршило сваку меру. Корумпирана Србијо – последњи је тренутак да завапимо за лечењем! Ђакон Ненад Илић Извор Печат, 16. јун 2017. www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/38023-милош-ковић-пешчаник-је-њихово-логично-крајње-одредиште