Западни Балкан је постао полигон за извођење различитих операција

Због дисфункционалности ЕУ и политике стварања хаоса који на Балкану пројектује Брајан Хојт Ји, ситуација у региону се озбиљно усложњава. Стварају се услови за одвијање критичне, односно ризичне геополитике. Она се огледа у стационирању ментора и спонзора тероризма на овом простору. Повратници са сиријског ратишта и обучени екстремисти у БиХ, Албанији и на Косову могли би да искористе дестабилизиране политичке прилике (немири, протести на којима би се испољило насиље) и створе хаос. Балкан, прецизније речено, Западни Балкан је постао полигон за извођење различитих операција. Тако је Дојче веле 10. 06. ове године објавио текст о Маршаловом плану Њемачке за Балкан, а идејну основу плана изнио је члан Аспен института и министар иностраних послова Њемачке, Зигмар Габријел, на Осмој конференцији министара спољних послова југоисточне Европе Аспен Института о економском и политичком развоју региона одржаној у Берлину. Наводно ће ЕУ донирати двије милијарде евра за обнову Западног Балкана при чему је приоритет изградња заједничког економског простора и комуникације Београд – Тирана, а ради се заправо о средствима која су намијењена за изградњу ауто-пута Ниш – Приштина – Тирана. Изградња једног другог ауто-пута, Београд – Будимпешта, који заговара Влада Србије, а подржава Кина као дионицу Новог пута свиле (планирани брза пруга и ауто-пут), ЕУ не подржава. Изградњу ауто-пута до Будимпеште на уму је имао и Милошевић, али подршке није било у ЕУ. Повезивање Београда са европским престоницама оспоравао је Ђани де Микелис, некадашњи министар иностраних послова Италије и један од главних актера распада Југославије. Де Микелис је био важан експонент Ватикана, што се често заборавља. Ватикан није хтио дозволити да се православни народи кроз Југославију инкорпорирају у ЕУ, иако су преговори о приступању Југославије ЕУ били при крају, а потписивање уговора, према ријечима Анте Марковића, тадашњег предсједника владе СФРЈ, требало да се догоди у року од осам мјесеци. Уједно, позната гарнитура словеначких и хрватских комуниста хтјела је да Словенија и Хрватска приступе ЕУ као независне државе. За БиХ, Србију и Македонију у ЕУ нема мјеста ни данас. Осврт на прошлост потврђује колико је улога Ватикана у политици Запада на Балкану остала изван видокруга јавности. То и не чуди с обзиром на пословичну дискретност његових оперативаца. Ватикан је и недавно, инструментализацијом својих бискупа показао да жели утицати на политичке прилике у БиХ. Жестоко се противи политици ХДЗ БиХ, нарочито у погледу стварања трећег, хрватског ентитета. Оно што је посебно интересантно, и врло опасно по Србе, јесте спој Ватикана са НАТО. Званично, НАТО је војно-политички савез, али Путин је открио право биће ове организације када је НАТО назвао политичком организацијом. Свјетска финансијска елита, тј. незванична „свјетска влада“ у НАТО види свој политички инструмент, а у Ватикану институцију која треба да представља духовно и религијско вођство. НАТО тражи разлоге који би оправдали постојање ове организације, слично као и деведесетих година након распада Варшавског блока. С друге стране, Ватикан се никада није одрекао својих „далекосежних“ циљева. Припрема балканске кампање не огледа се само у раду папских агената на Балкану који су ту ради пропагирања екуменизма, при чему покушавају да успоставе дијалог са другим религијама, нарочито са исламом. Уосталом, 2017. године навршава се 500 година од раскола католичке цркве и стварања протестантске цркве. Наиме, 1517.  године свештеник Мартин Лутер покушавао је покренути реформу у римокатоличкој цркви. Будући да су његови реформаторски покушаји пропали, настала је нова, евангелистичка, односнопротестантска црква. Стога Ватикан намјерава да ове године потпише споразум са сљедбеницима Мартина Лутера у којем ће понудити да протестанти задрже своје учење, а да признају водећу улогу Ватикана. То ће Ватикан тражити и од других религија. Проблем је јединство православља, те ће папа подржати патријарха константинопољског Вартоломеја у намјери да постане врховни поглавар православне цркве кроз оснивање универзалног православног синода. Креатори новог свјетског поретка захтијевају нову финансијску структуру коју треба да благослови Ватикан. Они су већ приморали Ватиканску банку (основану 1942. године) да се инкорпорира у Управу Федералних резерви САД. Тако је Ватикан у доброј мјери приморан да преузме религијско покриће новог свјетског поретка. Ватикан и НАТО су интезивирали своје политичке активности на Западном Балкану, нарочито у Србији и Републици Српској. То је постало нарочито изражено након промјене власти у Македонији. Република Српска је под константним притисцима. Најопаснији су удари изнутра. Операција дестабилизовања Српске није нова. Ради се о старом плану који се повремено „ажурира“. У Српској се вјештачки настоји створити незадовољство које за резултат треба да има излазак народа на улице, у што више прилика и у што већем броју. Када се створи критична маса, провокатори изазивају сукобе са полицијом, како би сцене сукоба медијским каналима обишле свијет. Није искључено да би нестабилне прилике могли искористити повратници са сиријског ратишта и радикалне групе, како би стање у Српској постало хаотично. Затим би на сцену ступио НАТО као „миротворац и заштитник“. Под окриљем НАТО у Српску би ушле хрватске трупе. Међутим, цио концепт квари политика предсједника Додика. Српска јача своје одбрамбене капацитете, снаге Министарства унутрашњих послова постале су у региону респектабилне, политичко ткиво Српске постаје непробојно, тако да је велико питање може ли се реализовати наведени план. Уз то, моћ Бакира Изетбеговића слаби, а Бошњаци не желе отворени сукоб са Републиком Српском, и до њега неће доћи осим у случају отворене сецесије. Загреб је суочен са политичким нејединством. Хрватска тренутно има слабу владу, која не би могла мобилисати све капацитете против Републике Српске. Ни ментори нарко државе на Косову нису сигурни да оружане снаге Косова, ни уз подршку Еди Раме, могу постати капацитет за операције критичне геополитике и измјену политичке географије на Балкану. Западни Балкан остаје подручје замрзнутог конфликта, како у Македонији, Црној Гори и БиХ, тако и на окупираном подручју Србије, Косову.