Лажни преводиочеви пријатељи: пóнос и понóс

Руси данас ни не би знали како да још искористе реч понос, али у староруском језику је постојало значење које се сачувало код Јужних Словена. Рецимо, до данашњег дана је жива изрека: „поносная лошадь несет“ – поносан коњ носи. Што не значи да коњ пати од дијареје, већ да је, поносан, горд, не да лако да га јашу.

Занимљиво у вези ове речи је постојање руског презимена Поносов. Србија је увек била пуна недвосмислених презимена попут Тртић, Гузина, Курандић... Срести данас неког А. или Б. Пролив је вероватно немогуће, док у Русији презиме Поносов није никаква детелина с четири листа.  

Село Мали Ћевапчићи – престоница царице Туфахије

Али ако сте већ помислили да одлично знате руски језик, и пожурили да се насмејете, само тренутак... Као и у већини случајева презиме потиче од нечијег личног имена или надимка. Био би то дакле неки Понос. Међутим, ако кренемо етимолошким траговима речи доћи ћемо не до српског „пролива“ већ угро-финског „ponis“, тј. пса.

Дати детету име животиње или биљке било је традиција многих народа. Пас је рецимо био веома поштована животиња код народа Коми.

А поводом речи „понóс“, као народне руске за дијареју, корене треба тражити у глаголу „поносить“, грдити некога, говорити ружне речи. Тако да је и неки човек у давна времена по надимку Понос, а који нема везе са угро-финским народима, могао бити једноставно свађалица.

У сваком случају, ако насмејете неког Руса вашим излагањем о томе шта је људски понос, не журите да се увредите. Прича се како су осамдесетих година на сајму војне опреме представници СФРЈ написали транспарент „Наша армија — наш понос“, и да је то за Русе била главна атракција. Што је, наравно, било далеко од зле намере. 

Карели: Живот на граници светова