Играње са историјом

Велимир Гајић Сваки народ који држи до своје цивилизације поштује сопствену историју и традицију богате легендама, митовима, култовима… Стога, поигравање са тим битним обележјима није примерено. Постоје, међутим, историјске прилике када се припадници политичке елите једног народа толико осиле да умисле да су изнад свега, да им нико ништа не може, да су свемогући, малтене равни Богу! Такве личности медицинска наука сматра за поремећене које треба лечити док не направе велику штету по народ и државу. Наша српска историја је, на жалост, богата примерима у којим су појединци завршавали у сопственој крви јер су прекршили историјска правила. Краљ Александар Обреновић није се противио да му из свих крајева Србије стижу колевке за наследника кога треба да му роди нероткиња. Обреновићи су 1903. године затрти! Краљ Александар Карађорђевић понизио је српску историју у неколико прилика. Тако је, на пример, српске пуковске заставе које су прослављене у величанственим победама у ратовима од 1912. до 1918. године послао у музеј, као што је и Србију послао у историју прогласивши Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године. Пострадао је од руку оних које је ослободио од аустроугарског јарма. Иза њега је остало много тога, на пример југословенство, од чега српски народ још увек не може да се ослободи! Не рачунајући књегињу Јелисавету, ниједан припадник краљевске породице Карађорђевића не зна српски језик! Закони историје не праштају издаје којима је прекршена освештана традиција. Ових неколико примера указују да је историја сурово казнила починиоце, а да се проклетство предака преносило и на потомство. У новијој историји забележен је суров пример прекршаја, зла и казне: Зоран Ђинђић је прекршио историјске законе када је на Видовдан изручио законитог председника Србије англоамеричким инквизиторима. По свему судећи, они су му и пресудили када је поменуо Косово – једну од српских цивилизацијских метафора! (Видети: Tim Maršal, Igra senki, Beograd 2002.) Александар Вучић је већ направио неколико поруга са српском цивилизацијом. Тако се, на пример, Бриселским споразумима одрекао Косова и Метохије; основну школу у селу у којој је по предању рођен Растко Немањић а која је носила име Светога Саве преименовао у име свог арапско-муслиманског пријатеља. Треће играње са законима историје може да буде његов диктат да кандидат за председника Владе Републике Србије буде Хрватица, хомосексуалне оријентације… O tempora! O mores!