Сабирање утисака: Завршен фестивал „Бољшој”
У Дрвенграду све врви као у кошници. Музика одјекује са свих страна. Пењем се Улицом Бруса Лија, а на степеницама седе две светлокосе девојчице и гледају у мобилни телефон. „Деца као деца, и овде зуре у мобилни уместо да вежбају”, помислих. У том тренутку из њиховог телефона засвира Чајковски. „Ето видиш! Јесам ти рекла да ту треба свирати за тон више!”, рече једна другој на руском. „Дај да још једном чујемо па да одсвирамо”, рече друга и дохвати иза леђа виолину и гудало. Мени пуно срце! Идем даље на Трг Николе Тесле, где почиње квалификационо такмичење. Пажњу ми привуче висока госпођица у балској хаљини боје јоргована. Изгледа као да је управо сишла са слике Фјодора Рокотова.
„Валерија Тиунова, Томск, оперета Модеста Мусоргског ’Дечија соба’!, објављује конференсије.
Клавир као да оживљава од брзе мелодије, а млада Валерија се маестрално претвара у љутиту дадиљу која грди непослушно дете.
„Неваљалче један! Клупко си одмотао, игле за плетење си погубио!” Са љутитим узвицима се мења и музика – уместо консонанци већ одјекују септиме. Валерија својим лирским сопраном као на сликарском платну дочарава ситуацију: хаос у соби, и дадиља која показује прстом у ћошак. Музика се опет мења и уместо дадиље сада видимо малог лукавог „неваљалца” који покушава да смисли неко оправдање. Све то прати строги жири: пијаниста Јуриј Розум, диригент и композитор Зоран Комадина и професорка Данијела Јовић. Они уносе белешке у своје таблет рачунаре, а ја и сама осећам узбуђење које обузима децу док пажљиво прате сваку белешку судија.
„Могла сам и боље наступити, наравно”, уздахну Валерија. „Али у принципу сам задовољна”, додаде и широко се осмехну.
„Ко те је научио да тако виртуозно наступаш?”
„Многи су покушавали да ме науче и говорили су да немам смисла за наступ. Али ја много волим наступе, инспирише ме подршка публике и тада се ослободим!”
У Дрвенграду већ пада вече. Сви нестрпљиво чекају отварање. Седишта су постављена на хелиодром испред сцене са које се пружа невероватан поглед на планински кланац над којим је сунце већ зашло. Сцена се полако пуни. Свечаним корацима на њу излазе музичари симфонијског оркестра „Бољшој” под диригентском палицом Србољуба Динића. Одјекну музика и пред гледаоце изађоше Емир Кустурица и Александар Дибаљ, члан управног одбора компаније „Газпром нефть”.
Дибаљ ми исприча како је пре шест година предложио Емиру Кустурици да направи досада невиђени догађај, и тако је настао музички фестивал „Бољшој” чији је циљ промовисање младих талената. Компанија „Газпром нефть” подржава ту акцију од самог почетка.
Емир Кустурица је рекао да је „Бољшој” још један сан који се остварио.
„Ми не желимо црвени тепих и све што он представља. Ми имамо ливаде, столице, поглед у планине и небо, и усађену веру да су уметност и љубав иста ствар. Млади којима је фестивал окренут требало би да на почетку својих каријера буду охрабрени љубављу“.
После заглушујућег ватромета у коме су звезде падале с неба и у необичним бојама се распрскавале изнад глава присутних концерт је настављен наступом чувеног виолинисте Романа Симовића, коме је тога дана био и рођендан.
„Ово је било дивно! Толико добро! Донели су ми и торту и цвеће. Цео оркестар је свирао ’Срећан рођендан’ – шта човек више да пожели! Скидам капу. Овакав фестивал је пример и другим земљама”, говори маестро уз осмех.
Јутро другога дана је било сунчано и топло. Дрвенград је још увек био испуњен цвркутом птица. Мир су реметили само радници који су у амфитеатар „Ноам Чомски” вукли огромни клавир – припремао се вечерњи концерт виолинисте Симовића са квинтетом. По тениском терену је уз кикотање и несташлуке трчкарала мала светлокоса девојчица у црвеној хаљиници. На клупи је седела млада жена и пратила је погледом уз осмех. „Благо овим туристима. Дошли да се одморе... А дете безбрижно, ужива у животу”, помислих ја испијајући врући еспресо. Касније смо снимили неколико интервјуа и погледали одабране наступе. Снажан утисак је на мене оставио скромни трубач са сребрном трубом из Оренбурга. Александар Нор је свирао као да му на леђима расту крила. Његово надахнуће се просто осећало у звуцима музике који су одјекивали високо над Мећавником.
„Ја никада нисам учествовао ни у чему сличном. Овај фестивал је за мене огромна одскочна даска. Веома сам надахнут свиме што овде видим! Имам утисак да се преда мном отворио цео свет!”, изговори узбуђено Александар у једном даху, и ја буквално осетих његово стање у коме за њега ниједан врх није недостижан.
А на самом почетку вечерњег концерта доживех прави културни шок. На сцену искочи она девојчица са тениског терена. Косица везана у савршену пунђу, а уместо црвене летње хаљинице раскошна светлуцава хаљина боје слоноваче. То је гошћа фестивала Софија Курлович, вишекратна победница разноразних музичких такмичења. Са својих седам година већ је успела да наступи са Игором Бутманом, Денисом Мацујевом и браћом Иванов. Дете седе за клавир и подиже салу на ноге звуцима џез композиција.
Ја као мајка музичара добро знам колико су велики и тежак свакодневни напор уложили њени родитељи и учитељи у сваки лаки покрет детиње руке. О томе је говорио и Јуриј Розум, са којим сам поразговарала на тераси ресторана „Висконти” док је Јуриј Александрович са уживањем пио домаћу српску кафу са ратлуком.
„Да, најчешће децу треба приморавати да свирају, али са пуно такта. Као и све остало, и то треба радити са мером. Више се треба трудити да се дете заинтересује. Али да нема тако упорних родитеља, не бисмо имали ни Моцарта, ни Паганинија, ни Рахмањинова. Све њих су родитељи приморавали! Па и мене су приморавали. Ја сам им за то захвалан. А они које нико није приморавао врло често касније приговарају родитељима и питају: „Зашто ме нисте приморавали?!” Ако родитељи кажу: „Па ти ниси хтео! Хистерисао си!”, онда им он каже: „Али ја сам био глуп, а ви сте били паметни, зашто нисте приморали глупо дете?”
Јуриј Розум
„Какав утисак су на вас оставили српски учесници?”
„Они су већ професионалци. То је спој словенске душе, темперамента и европске културе. У њима емоције доминирају над традицијом. На првом месту им је срце, односно душа, али уједно им полази за руком да сачувају ауторски стил и испуне дело унутрашњим душевним и емотивним садржајем. Али и руска група је ове године веома јака. Ми овде видимо музичаре пред којима је будућност.
„Какав је утисак оставио фестивал у целини?”
„Инспиративан, упечатљив, необичан... Сваке године поново упловим у ову атмосферу и сваке године се радујем што има толико талената, што се стварају такве околности у којима сви желе да се покажу. Чак и такмичење у чијем сам жирију није толико такмичење, колико је креативно општење. Главни критеријуми су овде музика и таленат. Све ово је створио, о свему се брине и све инспирише талентовани редитељ и музичар. Он је у ово унео душу – толико душе, да има довољно за све. То је веома важно за младе који овде наступају. Ја то гледам већ четири године. Чак и престижнија такмичења се мање урезују у памћење од овог догађаја. Пријатан је осећај посматрати како настају догађаји који мењају живот”.
Професор Кустурица, у кога су деца гледала са страхопоштовањем, рекао је да је спреман да подржи сваку идеју која ће користити деци и са задовољством се фотографисао са учесницима.
„Тај фестивал је добар због тога што подразумева ентузијазам два народа који су врло слични, и што се базира на најјачој музичко-културној традицији, а то су руски класици. Ево у завршном акту ћемо имати као госта једног од највећих, ако не и највећег диригента на свету”.
Било је то велико изненађење за све учеснике фестивала. Као што се певало у чувеној руској дечијој песмици: „Долете изненада чаробњак у плавом хеликоптеру”, тако је маестро Гергијев својим доласком увеличао свечано затварање фестивала. На хелиодрому га је чекао Емир Кустурица са традиционалном погачом и медовачом. Редитељ и диригент су се срели као стари пријатељи. Емир Кустурица се топло обратио Валерију Гергијеву на руском језику.
„Ово је најсрећнија ноћ у Мећавнику, јер је твој долазак огроман поклон за Србију!”
Гергијев је пожурио у амфитеатар, где се заорио аплауз чим је славни диригент ушао. Он је поздравио учеснике фестивала и упутио речи захвалности компанији „Газпром нефть” која је омогућила да се овај празник догоди.
„Ја добро познајем руководиоце компаније, ми се дружимо. Овај фестивал је веома лепо и добро заједничко дело. Нама је Србија братска земља. Добро је што се такав фестивал одржава управо овде. Посебно се треба захвалити Емиру. Нас двојица се често срећемо у Русији, а ево већ другу годину заредом се срећемо и у Србији. За мене је ово велики празник.
Затим је наступио најузбудљивији тренутак вечери – додела награда. Награде су дизајниране у виду симбола руске културе: златне, сребрне и бронзане матрјошке.
У старијој категорији (музичари од 18 до 25 година) „Златну матрјошку” је добио квинтет хармоника „Accordeus” из Источног Сарајева. „Сребрна матрјошка” је уручена флаутисткињи Ани Малков из Новог Сада, а бронзана њеној земљакињи Ивани Демјанов. У млађој категорији (од 13 до 17 година) „Златна матрјошка” је припала петербуршкој пијанисткињи Светлани Зверевој, сребрну је добила виолинисткиња Јана Јаковљевић из Београд, док је „Бронзану матрјошку” освојила вокалисткиња Виолета Сабајева из Омска.
Ујутру је Дрвенград утихнуо и опустео. Са тугом и радошћу сам посматрала ћутљиви клавир и распоређене сталке за ноте. Са тугом јер се празник завршио, а са радошћу јер сада чекамо нови „Бољшој”, који ће, уверена сам, открити још више талената и омогућити нам да уживамо у виртуозности других великих светских музичара. Живео „Бољшој”!
Кустурица: Процес американизације је завршен. Време је за нову страницу