Василиј Маргелов: Легендарни командант ВДВ-а који је ослобађао Београд

Данас Ваздушно десантне снаге (ВДВ) Армије Руске Федерације обележавају свој празник, као сећање на дан када је на територији СССР-а извршен први скок падобраном 1930. године. Међутим,  прослава елитног рода војске, који обједињује главнину руских (раније совјетских) специјалних јединица, немогућа је без подсећања на њихову највећу легенду, генерала армије Василија Филиповича Маргелова, или Ујка Васу како су га звали његови војници.

 Генерал, који је на чело ВДВ-а дошао годину дана након Стаљинове смрти, а са командног положаја отишао три године пре смрти Брежњева, родио се 1908. у Јекатеринославу, данашњи Дњепропетровск (Дњепр) у Украјини. Са 20 година ступа у армију, а у војној школи у Минску пролази обуку за снајперисту. Своје прво ватрено крштење имао је током присаједињења западних делова Украјине и Белорусије у састав СССР-а 1939. године и Совјетско-финском рату, где командује самосталним скијашким батаљоном. На почетку Другог светског рата мајор Маргелов је упућен у опкољени Лењинград, где командује пуком поморских пешадинаца, који успева да трансформише у јединицу сличну оној којој је претходно командовао у Финској.

У другој половини 1942. сада већ потпуковник Маргелов је упућен у Стаљинград, а преко Херсона, Николаева, Молдавије, Румуније и Бугарске стиже на јесен 1944. у Србију, где учествује у Београдској операцији. У марту 1944. након ослобођења Херсона Василиј Маргелов добија генералски чин и орден Хероја Совјетског Савеза. До краја Другог светског рата после ослобођења Београда његове јединице се боре у Мађарској, Аустрији и Чехословачкој. Пред генералом Маргеловим 12. маја 1945. оружје је положило 32 000 војника најелитнијих Хитлерових војника из СС дивизија „Мртвачка глава“ и „Велика Немачка“. Своје учешће у Другом светском рату тријумфално завршава на Паради у Москви 22. јуна 1945, где командује парадним пуком.

Маргелов са курсантима ВДВ-а, 1977. Извор Архивска фотографија

Блиставу војничку каријеру генерал Василиј Маргелов наставља и у мирнодопским условима. Десантник број 1 совјетске армије дефинитивно постаје 1954. године и на том месту, уз двогодишњи прекид од 1959-1961. остаје све до 1979. године. За близу четврт века ере генерала Василија Маргелова, ВДВ (формално постоји од 1941) стиче репутацију једне од најбољих војних јединица на свету, спремне да у најкраћем року изврши сваки борбени задатак. У руској армији постоји изрека да „стратешка авијација лети даље од свих, војници председничког пука машрирају непрекидно као роботи, космичке снаге виде иза границе хоризонта, стратешке подморнице уништавају градове, а ВДВ Спецназ-ГРУ је најстрашнији.“ 

У време генерала Маргелова падобранске десанте поред војника, почела је да изводи и борбена техника. Успешно приземљење из авиона избаченог борбеног возила БМД-1 први пут у историји извршено је 1969. године. Командант посаде возила, које су специјални падобрани безбедно спустили на земљу, био је пуковник Александар Маргелов, син команданта ВДВ-а. Легенде које круже у војним круговима, кажу да је управо Василиј Филипович утицао да се његовом сину за овај подухват не додели звање Хероја СССР-а, јер је сматрао да је један такав орден у породици Маргелов довољан. Ипак тридесетак година касније за овај, те сличан подухват поновљен 1976. године, пуковник Александар Маргелов добија орден Хероја Совјетског Савеза.  

Други син легендарног команданта ВДВ-а, генерал пуковник Виталиј Маргелов, такође је одабрао професију заштитиника отаџбине. Служио је близу четири деценије у КГБ-у и касније Спољној обавештајној служби Руске Федерације, где је радио као заменик директора службе од 1997. до 2003. године.

Споменик Василију Ф. Маргелову у Магазу. Извор: Игор Дамјановић/ Фотографија из личне архиве

Генерал армије Василиј Маргелов умро је 4. марта 1990. године. Најелитнија руска десантна војна школа у Рјазану носи његово име, као и улице, тргови и булевари у више руских градова. Споменици Десантнику број 1 постоје у Санкт Петербургу, Тули, Омску, Рјазању, Владикавказу, Назрању, Петрозаводску , Пскову и другим градовима. Припадници ВДВ-а често умеју да кажу да је у њиховим јединицама и даље жив „Маргеловски“ дух.