Давитељ против давитеља: Борба за власт после Стаљинове смрти

Јосиф Стаљин је владао Совјетским Савезом дуже од свих осталих комунистичких лидера. Његова владавина је почела тријумфом над ривалима у партијском руководству после Лењинове смрти 1924. године, а завршила се смрћу од можданог удара 5. марта 1953. године.

Док је Стаљин био жив нико од компањона није смео да се супротстави његовом ауторитету, јер су сви добро знали како је завршавао свако ко је пао у Стаљинову немилост. Међутим, чим је вођа умро, његови најближи сарадници су кренули у међусобну борбу за власт.

Краткотрајни савез

Георгиј Маленков (1901-1988). Извор: Global Look Press

Нико у тадашњој совјетској елити није био довољно моћан да приграби сву власт у своје руке, као што је то својевремено учинио Стаљин. Због тога су тројица најутицајнијих функционера формирали својеврсни тријумвират и свако од њих је контролисао по један сегмент власти.

Георгиј Маленков, који је био Стаљинов заменик, постао је премијер Совјетског Савеза, док је бивши лидер Совјетске Украјине Никита Хрушчов стао на чело Комунистичке партије.

Што се тиче Лаврентија Берије, који је био одговоран за Совјетски нуклеарни програм и за кога се прича да је био монструозни егзекутор тајне полиције, он је остао министар унутрашњих послова, тј. и даље је контролисао специјалне службе. Као Грузин и Стаљинов сународник, а можда и његов најближи сарадник, Берија је био на челу Народног комерсаријата унутрашњих послова од 1938-1945. и бескомпромисно је спроводио репресије током Другог светског рата.

Маленков и Хрушчов су страховали да ће их Берија ликвидирати и зато су одлучили да они нападну њега пре него што он нападне њих.

Пад моћног и страшног министра

Лаврентиј Павлович Берија, шеф совјетске тајне државне полиције (НКВД). Извор: AP

У лето 1953. године чинило се да је позиција Берије као шефа НКВД-а веома моћна. Међутим, Маленков и Хрушчов су дејствовали неочекивано. Берија је ухапшен у јуну 1953. године, по повратку са путовања по Источној Немачкој.

На пленуму Централног комитета Комунистичке партије сви високи функционери партије осудили су Берију као организатора репресија (што је можда тачно) и британског шпијуна (што можда и није тачно).

Набрајајући зверства Стаљинове епохе функционери готово да нису ни поменули самог Стаљина. У оптужници је за све крив Берија. Њему није омогућено да се брани. Стрељан је исте године, тј. прошао је као и Генрих Јагода и Николај Јежов – његови претходници на челу НКВД-а за време Стаљина.

Стара гарда напада Хрушчова

Када су завршили са Беријом, Хрушчов и Маленков се окрећу један против другога. Историчар Александар Пижиков у својој књизи „Хрушчовљево ’отапање’“, пише да је Маленков био далеко харизматичнији и енергичнији од Хрушчова, али је у том двобоју претрпео пораз, тако да је 1955. године на пленуму ослобођен дужности премијера.

Никита Хрушчов. Извор: РИА Новости

Борба међутим, још није била завршена. Маленков је склопио нови савез са двојицом Стаљинових старих другова. Један је био Вјачеслав Молотов, министар спољних послова који је познат по потписивању споразума о ненападању са Немачком 1939. године, а други Лазар Каганович.

Они су заједно покренули гласање за Хрушчовљеву оставку са места првог секретара партије на заседању Владе 1957. године. Хрушчов је био много критикован, на пример због претераних обећања да ће СССР престићи Америку у производњи млека и меса. Тако су њих тројица били на прагу победе.

Нико ту није био невинашце

Лукави Хрушчов је, међутим, одложио гласање за следећи пленум Централног комитета који је заказан за јун 1957. године. Уз подршку младих чланова партије, укључујући и Леонида Брежњева, Хрушчов је разматрање својих грешака претворио о дискусију о злочинима током 1930-их и 1940-их. Присталице су оштро критиковале „стару гарду“ за репресије и крвопролиће.

То је био добро смишљен потез јер су Маленков, Молотов и Каганович били умешани у убијање невиних људи. По том питању, додуше, ни Хрушчов није био цвећка, али су после пленума само Маленков, Молотов и Каганович окарактерисани као „антипартијска тројка“.

Хрушчов ништа није одговорио када га је Каганович питао: „А шта си ти радио? Зар ти ниси потписивао одлуке о стрељању у Украјини?“

Било како било, Никита Хрушчов је победио, а „антипартијска тројка“ је изгубила. То већ више нису била сурова Стаљинова времена, тако да нико није стрељан нити отеран на робију. Пораженим противницима је дозвољено да наставе живот као пензионери.

Што се тиче Хрушчова, он је владао Совјетским Савезом наредних седам година, док га 1964. године нису збацили са власти исти они млади чланови партије који су га подржали 1957. године. Доживео је да буде политички потпуно заборављен, да пише мемоаре и да се жали на бивше пријатеље који су га издали.

Чврста рука поново на цени: Стаљин све популарнији у Русији