Зашто СССР није послао човека на Месец?

Почетком 1960-их Совјетски Савез се са правом сматрао шампионом у области истраживања космоса. СССР је успешно лансирао први сателит (Спутник, 1957. године) и послао првог човека у космос (Јуриј Гагарин у свемирској капсули „Восток 1“, 12. априла 1961. године).

САД су се очајнички трудиле да не заостану у тој трци. Амерички председник Џон Ф. Кенеди је само 43 дана након Гагариновог лета објавио да је главни циљ његове земље да се у току наредне деценије Американци у пилотираном космичком броду спусте на Месец. Тако је између двеју светских суперсила почела нова космичка трка, у којој ће Вашингтон победити 1969. године. Зашто су Совјети претрпели пораз?

На власти је био хаос

Никита Хрушчов, који је од 1953. до 1964. руководио Комунистичком партијом Совјетског Савеза, био је познат као импулсиван и непредвидљив човек. Такав је био и када је реч о програму лета на Месец. У разговору са Сергејем Корољовом, водећим совјетским инжењером и конструктором космичких апарата најзаслужнијим за лансирање „Спутника“ и „Востока“, Хрушчов је рекао да држава нема новца за ’Месечев програм’.

Само годину дана касније (1964) Хрушчов је рекао Корољову нешто сасвим супротно: „Нећемо дати Месец Американцима! Узмите све ресурсе који су вам потребни!“

Сергеј Корољов: Главна достигнућа човека који је послао Гагарина у космос

Међутим, уместо да успоставе директну везу између владе и научника, совјетске власти су покренуле истовремено два конкурентна конструкторска програма ракете за лет и спуштање на Месец. На челу једног програма је био Корољов, а други је предводио академик Валериј Челомеј.

По мишљењу Алексеја Леонова, астронаута који је радио са Корољовом и првог човека који је изашао у отворени космос, такав приступ је био осуђен на неуспех. „Ривалство између Корољова и Челомеја и њихови врло компликовани односи нанели су штету нашој ствари“, рекао је он 2010. године за лист „Комсомольская правда“.

Са њим се слаже Борис Черток, конструктор ракета који је такође радио са Корољовом. Он у мемоарима под насловом „Ракете и људи“ пише да је Корољов због критике конкурената био принуђен да поједностави свој пројекат (ракету Н-1) и да смањи трошкове.

Испоставило се да је то био погрешан потез. „Месечев програм“ је убрзо остао без кључних фигура. Хрушчов је 1964. године уклоњен са власти, а што је још важније, Корољов је умро 1966. „За нас астронауте то је било скоро исто као смак света“, сећа се Леонов. По његовим речима, после Корољовљеве смрти власти су почеле да игноришу „Месечев програм“.

Постојали су и други циљеви

Као што пише Черток у својој књизи, током 1960-их је тензија између САД и СССР била веома јака, свет је био на прагу нуклеарног рата. После Гагариновог успеха Совјетски Савез је предњачио у космичкој трци, али се испоставило да Вашингтон поседује 20 пута више оружја. СССР је био принуђен да нешто предузме по том питању, и због тога су совјетске власти издвајале све више новца за производњу оружја (и за време Хрушчова и касније), и то на уштрб космичког програма.

Пут до звезда кроз трње Хладног рата

Због тога је СССР заостао за Америком по питању космичких технологија. Америчка ракета „Saturn V“, којa je 1969. године избацила Аполо 11 у космос, могла је да носи 140 тона, док је совјетска ракета Н-1, коју су створили Корољов и његови наследници, имала носивост само 75 тона. Поред тога, Американци су као гориво користили течни водоник, а он ослобађа далеко више енергије него керозин који су користили Совјети.

Није ни чудо што су сва четири пробна лансирања совјетских ракета била неуспешна. Што се тиче Американаца, они су се спустили на Месец 20. јула 1969. године. Нил Армстронг и Баз Олдрин су били први људи на Месецу. Кремљ је дошао до закључка да нема никаквог смисла трошити новац за „Месечев програм“ када је Вашингтон већ победио у тој трци.

Са друге стране, као што Черток наводи у својој књизи, та штедња је помогла Совјетима да 1980. године обезбеде стратешки нуклеарни паритет, али то је нека друга прича, за неку другу прилику.

Квиз: Да ли бисте ви могли постати руски космонаут?

Овај текст је део серије „Зашто Русија...”, у којој „Руска реч” одговара на најпопуларнија питања везана за Русију.