ВАШИНГТОНСКО-БРИСЕЛСКО СИСТЕМАТСКО БЕСМИСЛЕНО И ПОГУБНО ОБМАЊИВАЊЕ БАЛКАНСКИХ НАРОДА

У последњој деценији 20. века, необуздани вашингтонско-бриселски јахачи апокалипсе су усклађеном употребом силе –  подстицањем  и подржавањем насиља сепаратистичких терориста и побуњеника и непосредним ангажовањем НАТО-а, уништили границе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и исцртали нове границе на Балкану у складу са својим интересима. Међутим, њихова лицемерност у исцртавању нових граница, коју легитимише награђивање „добрих момака“ територијама „лоших момака“ има за последицу да Балкан (не само западни Балкан)  и данас представља нестабилно предворје Европе, односно садашња тзв. „балканизација“ прети да се прошири на читаву Европу. Упорно одбијање Вашингтона и Брисела да признају сопствену грешку (незавршену агресију на Балкан) огледа се кроз провидан систематски покушај бесмисленог и погубног обмањивања балканских („добрих“ и „лоших“) народа о „срећној“ будућности под својим окриљем. Таква континуална опасна обмана поново је актуелизована почетком августа ове (2017) године. Њу је громогласно лицемерно промовисао потпредседник САД Мајк Пенс на самиту Америчко-Јадранске повеље у Подгорици (2. августа), поруком: „Русија наставља да исцртава нове границе на западном Балкану. Настојала је да дестабилизује регион и подели вас међусобно и од остатка Европе“ (Ђурић, Н.: Пенс: Русија хоће на силу да црта границе на западном Балкану „Политика“, Београд, 3.август 2017, стр. 4.).  Искрено подворнички али неопрезно,  Пенса је демантовао бивши вођа терористичке „ОВК“ и садашњи  председник лажне државе „Косово“ Хашим Тачи, рекавши: „Косово је највише проамеричка и про-НАТО земља на свету“. Заправо, Тачи је подсетио на то да је дотична лажна држава наговештена агресијом НАТО на СР Југославију и грубим кршењем Резолуције СБ ОУН  1244(99) и несумњиво изразио уверење да ће Вашингтон и Брисел успети да принуде  Републику Србију да верификује те нове границе на штету сопственог територијалног интегритета. Нарочиту пак, лицемерност је показао председник Европске комисије (главно извршно тело ЕУ, а не Европе)  Жан-Клод Јункер, поруком да он није за то да  се западни Балкан ускоро придружи ЕУ, „али ако им одузмемо европску перспективу имаћемо поново искуство какво смо имали деведесетих. Из тог разлога стабилност састава Европске уније је предуслов да Балкан не буде поново у рату“ (Н.Н.: Јункер против скорог придруживања Балкана ЕУ, „Политика“, Београд, 4. август 2017, стр. 5.). Очекивано, вашингтонско-бриселски  балкански „добри“ момци с усхићењем су примили Пенсово упозорење о томе да Русија хоће на силу да црта границе на западном Балкану. Реакција балканских „лоших“ момака била је скромна, али суштинска. Министар спољних послова Србије Ивица Дачић рекао је: „Кад је реч о цртању граница на Балкану, то је управо Запад урадио са Србијом“. Бивши шеф југословенске дипломатије  Владислав Јовановић је констатовао да је „неспорна чињеница да су Америка и западне земље не само пројектовале нове границе, него и брисали постојеће у независним земљама… НАТО је противно међународном праву и Повељи ОУН, извршио агресију на СР Југославију… То им није било довољно, него су насилно освојену територију СРЈ окупирали и припремили за њено претварање у тзв. независну државу и сада у бриселском процесу истрајавају у томе да Србија прихвати нову реалност коју су они створили“.   Најугледнији хрватски аналитичар Жарко Пуховски, у интервјуу за београдске „Вечерње новости“ (6. августа) оценио  да је „Пенс рекао једну потпуну бесмислицу, да Русија уноси неку врсту нереда у овом региону. То уносе САД, јер Америка мења слику региона, и то је у већини држава прихваћено, а у Србији није сасвим“.             Регистровати „Запад“ (географски појам) као цртача нових граница на Балкану а не установити руководећу улогу Брисела и Вашингтона у тој крвавој причи, резултовало би тиме да остану у сенци многе њихове подлости испољене у блиској прошлости у нашем региону. Евентуално, пак, њихово занемаривање данас, може да буде кобно по стабилну будућност Балкана, будући да Брисел и Вашингтон истрајавају на замајавању балканских народа да ће Србија прихватити нову реалност коју су они употребом силе створили – нове границе. Брисел (ЕУ) данас има главну улогу у убеђивању (принуђавању) Србије да прихвати дотичну реалност („нормализује добросуседске односе са Приштином“ као предуслов  перспективном стогодишњем  миру у региону). С тим у вези, неопходан је крајњи опрез. То, пре свега, због веома добро познате наглашене пристрасне улоге ЕУ у  уништавању граница СФРЈ и исцртавању нових граница. „Добре услуге“ Бадентерове арбитражне комисије Оружани сукоби у СФРЈ (чинили су је шест република: Босна и Херцеговина (БиХ), Црна Гора, Хрватска, Македонија, Словенија и Србија) почели су у пролеће 1991. године у Хрватској, нападима њених паравојних састава на српско становништво и Југословенску народну армију (ЈНА). Потом, настављени у Словенији и у пролеће 1992. избили у БиХ. Декларација о независности у Словенији усвојена је 25. јуна 1991., као и у Хрватској, референдум о независности у Македонији је одржан је 1. септембра 1991, а резолуција о суверености БиХ прихваћена је у Скупштини 14. октобра 1991, чија  ваљаност је оспорена од српског народа у БиХ. Србија и Црна Гора (27. априла 1992) створили су заједничку државу СР Југославију (СРЈ). Европска заједница, у којој је била евидентна доминација Немачке, касније преименована у Европску унију (ЕУ), 1991. године наметнула се као ауторитет у решавању југословенске кризе. У ту сврху, најпре је формирана министарска тројка ЕУ, која је на Брионима (7. јула 1991), одржала састанак са представницима свих страна које су биле директно укључене у југословенску кризу. Тада је донета тзв. Брионска декларација и утврђени принципи: једино народи Југославије могу одлучивати о сопственој будућности; развој догађаја захтева пажљиво надгледање и преговоре између различитих страна; преговори морају хитно почети; Председништво СФРЈ треба да обавља своју уставну функцију у погледу савезних оружаних снага; све стране ће се уздржавати од свих насилних аката и др.( Мујовић, Ранко.: Међународни фактори у грађанском рату и кризи у Југославији, Правни факултет –Подгорица, 1995, стр. 19-22.). Не обазирући се на то што сепаратистичке снаге не поштују поменуте принципе, ЕУ је проширивала и продубљивала сопствено ангажовање. Предложила је сазивање Конференције о Југославији у Хагу, а  лорд Карингтон, бивши министар спољних послова Велике Британије, прихватио да председава Конференцијом. Конференција је сазвана на принципима: 1) нема једностране измене граница уз употребу силе и 2) заштита права свих у Југославији и пуно поштовање свих легитимних интереса и тежњи свих народа на подручју Југославије.  За политичко решавање кризе у Југославији, узети су одређени елементи тзв. Карингтонов план, чији први елемент је гласио: „суверене и независне републике с међународним субјективитетом за оне које то желе“,  други „слободна асоцијација република с међународним субјективитетом“ итд. Пошто „План“ није предвиђао адекватна људска и етничка права свих народа Југославије,  Србија га је одбацила. Направљена је друга, па трећа верзија Карингтоновог плана, међутим, остала је подметнута субверзивност његовог првог елемента – „допустиво отцепљење република од Југославије које то желе“, јер ЕУ није санкционисала републике које су употребом силе  покушавале да остваре сецесију. Независно од догађаја на терену (једностране употребе силе сепаратиста) супротним принципима  Хашке конференције, ЕУ формира комисију о „нестајању“ Југославије, тзв. Бадентерова комисија, којој је дат задатак да предлаже мишљења о признавању нових држава на тлу Југославије. Та комисија је извршила задатак, иако њени ставови уважавани од Конференције били су правно неодрживи по мишљењу угледних познавалаца међународног права. Хашка конференција је настављена у Бриселу и потом с образложењем да би се проблем Југославије још ауторитативније решавао ЕУ је предложила Лондонску конференцију о Југославији. На тој  Конференцији, одржаној 28. августа 1992. године (отворио  ју је британски премијер Џон Мејџер у својству председавајућег ЕУ и генерални секретар ОУН, Бутрос Гали), усвојено је више докумената: 1. Акциони програм, 2. Изјава о принципима, 3. Посебне одлуке, 4. Поверење, јачање безбедности и верификација, 5. Изјава о Босни, 6. Програм рада Конференције, 7. Србија и Црна Гора, 8. Акциони програм о хуманитарним питањима и 9. Сагласност босанских Срба. Међутим, због субверзивног односа ЕУ у решавању проблема Југославија,  који се огледао у доминацији политике над правом и игнорисања норми међународног права, њена наглашена ангажованост није дала никакве озбиљне резултате. У том процесу, истакнуту улогу имала је Арбитражна комисија, која, као саветодавно тело Конференције, по арбитражној процедури, није требало да наступа као арбитражни суд већ да осветли „правне видове питања која су предмет расправе и одлучивања Конференције“ (Креча, Миленко.: Батендетерова Арбитражна комисија – критички осврт, Југословенски преглед, Београд, 1993, стр. 67.). На челу те комисије био је угледни француски правник, који се бавио кривичним правом, али никада и међународним јавним правом, односно, одбран је „стручњак“ који је испуњавао захтеве својих ЕУ налогодаваца. Мишљења  која је та Комисија давала била су сумњичава и правно и политички неодржива, јер их је карактерисала пристрасност у корист „добрих“ момака и неаргументована осуда „лоших“ момака. Готово да „нема правила на које се позвала а да није објавила непријатељство погрешним и злонамерним тумачењем. Арбитражна комисија била је у целом мировном механизму ЕЗ једна кобна измишљотина права“ (Миленко, Креча, исто, стр. 97.). Председник Арбитражне комисије, поступајући по примљеном  писму од лорда Карингтона (20. новембра 1991), изнео је мишљења о многим питањима, чији садржај је тенденциозно игнорисао постојећи и будући друштвено-правни статус српског народа. Тако, на пример, на питање  које је поставила Република Србија: „Да ли српско становништво из Хрватске и БиХ као конститутивни народ Југославије ужива право на самоопредељење?“, Комисија је (Мишљење бр. 2 – 11. јануар 1992) одговорила да српско становништво у БиХ и Хрватској има право да ужива сва права призната мањинама и етничким групама међународним правом… и да те републике морају да обезбеде припадницима  тих мањина… сва права човека… и, у случају потребе, право на национално опредељење. На питање Републике Србије: „Да ли се према међународном јавном праву унутрашње линије разграничења између Хрватске и Србије, с једне стране и Србије и БиХ, с друге стране могу сматрати, границама?“, Комисија (Мишљење бр. 3 – 11. Јануар 1992) одговорила да се СФРЈ налази у процесу распадања и чим процес СФРЈ буде довео до стварања једне или више независних држава, проблеми граница…, мораће да се реше у складу са међународним правом. Слични су били одговори Арбитражне комисије и у вези са другим питањима о Југославији. Стога, било је очекивано њено Мишљење бр. 8 од 4. јула 1992. године – да је „процес распадања СФРЈ, поменут у упозорењу број 1. од 29. новембра 1991. године, дошао до краја и да треба констатовати да СФРЈ више не постоји“. Челници ЕУ су игнорисањем права на самоопредељење конститутивних народа СФРЈ успели да комунистичке границе између република СФРЈ верификују као границе између суверених држава. Међутим, очевидно нису били задовољни обимом и карактером нанете штете српском народу и посебно, Републици Србији.  Стога, ради задовољења својих незајажљивих агресорских амбиција, позвали су у помоћ НАТО, који је агресијом на СРЈ (1999) промовисао право на самопредељење албанске националне мањине у Србији и тиме покушај насилног исцртавања нових граница на Балкану. Данас, упорно истрајавају на устоличењу лажне државе „Косово“ („највише проамеричка и про-НАТО земља на свету“), али Бриселу и Вашингтону такође смета Споразум о специјалним паралелним везама између Републике Србије и Републике  Српске и сарадња између Београда и Москве, која, како „проницљиви“ Пенс процењује, прети исцртавањем нових граница на Балкану. Имајући на уму размотрен скромни узорак из богатог комплекса  чињеница овог проблема, упутно је запитати се: Ко машта о томе да поново употребом силе исцртава границе на Балкану? Одговор је више него јасан: Исти они ванбалкански (вашингтонско-бриселски) и балкански актери који су то учинили у последњој деценији 20. века. У том контексту треба посматрати њихове погубне визије о могућем трајном миру на Балкану (садашњу двоентитетску Босну и Херцеговину преобликовати у унитарну државу и принудити Београд да нормализује односе са Приштином, наводно, на начин који обезбеђује да обе стране буду незадовољне).     слика https://rs-lat.sputniknews.com/komentari/201702091109969693-zapad-prekrajanje-granica-balkan/