САРАЈЕВСКИ ГЛОГОВ КОЛАЦ ЗА АЛИЈУ, ТИТА И БОСНУ (1)

1. БОСАНСКА ФАТАМОРГАНА И СИНОВИ ЏИХАДА Бошњачки однос према Алији Изетбеговићу и Јосипу Брозу Титу показатељ је ирационалне подвојености и одсуства историјске свијести у стварности октроисане нације. Увјеравајући себе и друге да могу подржавати и поштовати ове двије потпуно сукобљене личности, политике и цивилизације, Бошњаци избјегавају да се суоче са неколико важних чињеница: Да су са Алијом Изетбеговићем убили Тита и све оно што на Тита подсјећа. Политичку суштину која се дичила социјализмом и самоуправљањем, манифестацијом класне свијести истицањем власти радничке класе, авангардну улогу Савеза комуниста Југославије; затим Титовим, јавно прокламованим, озакоњеним и агресивним атеизмом; концептом „братства и јединства“ у међунационалним односима; несврставањем на међународном плану уз отворено противљење НАТО пакту, једнако, као и Варшавском; потпуно бесплатним образовањем и народу прилагођеној бесплатној здравственој заштити… Данас од тога ништа не постоји, осим 9 улица и тргова које носе његово име, у вријеме када у капиталистичкој Италији, којој Тито силом одузе Истру и дарова је Хрватској, укупно 7 улица и један Трг носе Титово име. Да се не призна потпуно одсуство памћења и национална незахвалност а посебно радикализација, Бошњаци бране ове неважне мрвице памћења и трагове постојања Тита и његове епохе. Наравно, ово није још једна о Алији Изетбеговићу и његовој кривици – о коме се писало и пише, на истоку и на западу, дјелом због политичке коректности (као и у књизи „Критика Бошњачког ума“ Тарика Хаверића) да се за ову цивилизацијску странпутицу и срамоту не оптужи цјели један народ – народ који је створио вођу Алију према својој ограниченој визији и историјској мјери. Ма колико често и отворено анализирали лик и недјела Алије Изетбеговића, вријеме је суочавања са правом истином: он није узрок бошњачких проблема, него њихов јасан израз и тешка посљедица. Штавише, Алија није историјска личност која је обликовала политичка стремљења и национална осјећања код Бошњака. Много прије њега показивао је овај народ амбицију да врати друштвене односе „балилука“, у којима се лагодно живјело 400 година, у доба кад су хришћани били обесправљена раја и ништа друго. Још у вријеме Мехмед Паше Соколовића, који је као велики везир (1565-1579) служио три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III до његовог убиства 11. 10. 1579. године, није било Алије али се ипак нашао „ретардирани“ дервиш из Високог, кога ће Паша примити у одаје и бити од њега убијен. „Ретардирани дервиш“ био је повезан са првим истанбулским радикалним имамом Кадизаде Мехмед еф. Ефенди (рођен 1582. у покрајини Баликесир – а умро 1635), хоџом који је у Башескијиним љетописима означен као творац „вехабијског радикализма“, два вијека прије Абдул Вехаба. У тако огромном Османском царству, убица Великог везира и Паше дошао је из Босне, 450 година прије Алије Изетбеговића. И не само то – ратовање босанских џихадиста против Царске Русије, под Озијом и Хоћином (који је данас у Украјини) борба за спас Османског царства у Босни од Аустроугарске па одбрана Аустроугарске од слободарских тенденција у српском народу; па злочини у Другом свјетском рату; Осман и Џефер Куленовић као Павелићеви доглавници у НДХ; па палестински муфтија ел Хусеини и 13. СС дивизија, затим Панџина и Хускина милиција, усташка исламска заједница и њене структуре попут „Ел хидаје“ и „Младих муслимана“… откривају тенденцију и историјску нит: тражили су босански муслимани таквог као Алија и обликовали га за себе, прилагодили а привидно слиједили. Алија је израз народног лудила. Иако није створио то лудило, он му је свакако дао крила. Очигледно је да нису баш довољно научили агресивни међу Бошњацима, који у свим критичним историјским тренутцима превагну, надвладавајући рационалне сународнике; ни елементарне давно проживљене ствари: како бити великодушан, према себи једнаким народима, скривајући се иза концепта лажног мерхамета и великодушности, према законом утврђеном нижем сталежу, стварајући дојам и илузију да је ријеч о великодушности кад год се не убија или мучи а могло би се; или да је хуманост у бацању мрвица лажног милосрђа и уљудном одговору на поздрав комшијских, понижених народа, којима се вјековима припадало и који су због историјске тврдоглавости увијек подсјећали и свједочили о издаји: о промијени вјере и исламизацији, а посебно жртвовању за окупатора и злотвора са Босфора. Са друге стране, Тито је силом утемељио Босну и Херцеговину као државу у којој се фаворизују они Срби што се одричу Српства и православља; Хрвати који се одричу Хрватства и католичанства и Муслимани који се одричу Српства и Хрватства. Алија и СДА су Титово наслијеђе муслиманске нације срушили и прогласили нову а „стару“ Бошњачку нацију, да би у Дејтону, уз помоћ Американаца, укинули и Титову Републику Босну и Херцеговину и прогласили политичког монструма за државу, у којој су амбиције исламизираног друштва увијек биле да овлада коначно над Србима и Хрватима и да то уради уз помоћ Бакира, Алијиног сина. Те амбиције биле су Тројански коњ у политичком систему сложене државе и показале се као лудачка кошуља држави и народима у њој. Сарајево је данас центар екстремизма и политичког лудила, док шизофрено опонаша Сједињене Државе и Западну, НАТО Европу, у измишљеној борби против тероризма, чију нужност непрестано умањује или негира. За Сарајево је „тај тероризам“ само “пропагандна превара”, којој је циљ сврстати Босну и Херцеговину у исти кош са Ал каидом и Исламском државом. Зато се у том граду никада не говори о исламистичком, него о међународном тероризму, што значи да се због жеље да се једним појмом избјегне обухватити милијарда и стотине милиона особа муслиманских вјерника или ислам, користи флуидна терминологија која обухвата све људе на планети, као и све религије. Ових дана, сарајевски магазин „Старт“ анкетирао је бројне јавне личности, питајући их ко је значајнији за БиХ: Јосип Броз Тито, или Алија Изетбеговић. Као и други активни политичари, и лидер „Савеза За Бољу Будућност“ Фахрудин Радончић је одговорио на то питање у духу опште националне подвојености која влада код Бошњака по овој теми: „Јосип Броз је имао изванредно велику хисторијску улогу у признавању континуитета државности БиХ кроз народноослободилачку борбу, њезин јасно дефинисан статус републике и кроз економско-индустријску изградњу између два рата. Када је тај период у питању, Тито је апсолутно непоновљива личност. Рахметли Алија Изетбеговић је неприкосновена хисторијска личност у периоду од 1992. до данас. И заиста је тешко успоредити ко је више урадио за БиХ! Био сам пријатељ са рахметли Изетбеговићем, па сам субјективан и предност дајем Алији.“ Радончићеву изјаву је пренијела некада удбашка новина, а данас портал беспослених и пијаних новинара, „Слободна Босна“. Иако Бакир Изетбеговић не говори о Титу ни ружно ни лијепо, омладина СДА нема дилеме. Прави представник младих СДА, Тарик Даутовић, вијећник Општинског вијећа Стари Град, син хоџе, написао је на Фејбуку сљедеће: „И Аллаха ми, ми ћемо урадити све да преименујемо Титову улицу! Неће главна сарајевска улица носити име тог злочинца, диктатора, вође тоталитаристичко-комунистичко-злочиначко-атеистичког система који је затирао свако сјеме муслиманског, бошњачког интелекта. Зват ће се Алије Изетбеговића. И никоме се нећемо правдати и прилагођавати. То говорим у име нове генерације Бошњака“. Иако је тај статус сутрадан напрасно обрисан, ипак је истина да Бошњаци још увијек вјерују у ту одвратну лаж и националну глупост: да Тито и Алија могу заједно!!! „Читав нас свијет мрзи а ми то не заслужујемо“, у таквом увјерењу живи главнина босанских муслимана, одговрајући стварном мржњом на властите фрустрације и на наводну мржњу која долази са истока и запада. Тумарајући по траговима властитих, прошлих ужаса, ратова, вјерских прогона и робовања империјализму, фашизму, комунизму, Бошњаци у својој дугој историји виде тек непрекинут низ пљачки, терора и злочина, масовних убистава чињених за друге у два свјетска рата и издају културног идентитета, историјског лица и наличја те, коначно, самоубиство народног ентузијазма. Ужаси без преседана, учешће у германској матрици индустријализације смрти дивовских размјера у нацистичким логорима, промоција крвавих лакрдијаша и фанатика као идола за народ, те искуство крајњега зла преображеног у бирократску рутину сваког империјалног система на Балкану, чини стварни биланс мукотрпног хода кроз историју. Највеће врлине, рад, ред и дисциплина, стављене су у службу стравичних циљева, наука је обешчашћена док је култура која расте из хумуса традиционалне словенске суштине исмијана у свим претензијама и амбицијама, рушећи. при томе, задње мрвице идеализма. Босна, као земља и идеја, без Херцеговине (која јој никада у историји и није припадала), у интерпретацији приземних демагога из СДА, лажних хоџа и хаџија, попут боксера омамљеног од удараца које је примио, осјећа како су је згазили превелики изазови и пријетње, претешке да би их носила на својим плећима. На простору тог маленог “рта афро-азијског континента” у Европи, нестала је нација а остала религија, неспособна да над собом проведе испит савјести због историје препуне лешева, мучења и отимачина. Толико узвишених дјела, високих метафизика, истанчаних филозофија везаних за Босну, која упорно скончава у грађанским ратовима, костурницама концентрационих логора, Матхаузена и Јасеноваца, да би, са СДА, Алијом и Бакиром, понудила лажну визију Босне која на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиство, систематски стварајући строј за дехуманизацију, што је у 20. вијеку доживило врхунац у подметању себи најсроднијим народима, Србима и Хрватима, најтеже злочине, војне агресије и геноциде, у намјери да сакрије своје проклетство, које квари смисао примитивној скици исламистичке Босне, практично се ругајући могућој величанствености у заједништву. Врхунци мисли и умјетности пониклих у тој земљи, у дјелима оних који су је напустили без жаљења, представљају се данас као бескорисни и трагични печат националних издајника. Бошњаци просто нису показали зрно способности да се критички присјете свих насиља и понижења које су наметали другим, блиским народима, уз помоћ Османске империје и феудалне мржње која ју је одржавала у кондицији. Посебно, никада нису ни покушали размотрити могућност да осјећај преиспитивања властите кривице буде саставни дио националне историје и судбине. У пријетећој пустињи балканског дивљаштва подстакнутог увијек из центара империјалне моћи; у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгори план чине могућим, та имагинарна Босн, се јавља као болесник на континенту по коме шири своју заразу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор народа: МИ НИСМО – кривац је на православном Истоку те католичком и протестантском Западу. Чак, „постоји и тајни савез између свих њих, који је уперен против ислама и против Босне“. За просјечног Бошњака који се информише из заједничког политичког центра СДА и религијског вођства, цијели Запад и Исток су само убилачка машина без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”. За такве Бошњаке, баш у духу Исламске декларације Алије Изетбеговића, Запад и Исток још увијек живе у времену крсташких ратова, желећи посвуда наметати своје вриједности, изазивајући ратове и ужас у Африци, Азији или на Блиском истоку. „Не постоји свјетска страхота и злочин за који Европа, Америка и Русија нису криви“, промишља заведени, сиромашни и бесперспективни Алијин „СДА-Бошњак“. Ето поруке коју, иза декларативног мерхамета и хедонизма, стотинама година емитује исламска филозофија Босне а која истовремено звучи као глас еманципације и као лоша савјест свога времена. Читава савремена босанска мисао се исцрпљује у покушају механичког оптуживања других, упирући прстом у туђе лицемјерје, насиље и срамоту. Ту су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине. Мало их је који нису подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали диктаторски режим комуниста, други, опет, вјерску револуцију Алије Изетбеговића а треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела, или су чак подржавали неку герилу, само зато што њезини мотиви нису били противни исламској врхунаравној логици: попустљивост према исламским диктатурама – тврдокорност према западним демократијама. У непрестаном кретању, критичка мисао националне судбине и историјских процеса, испрва субверзивна, окретала се против себе саме и претварала у нови конформизам, и то такав конформизам, овјенчан сјећањем на давну величину, који лажну храброст претвара у шаблон. Мањак савјести престао је бити повезан с прецизним историјским околностима, и постао је друштвена догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену. Створена је читава квази интелектуална, трговачка мрежа, у којој су многе хоџе и лажни интелектуалци унајмљени да је одржавају, попут некадашњих чувара ватре који издају допуштења да се мисли и говори, одређујући при томе начине и моделе говора и мисли. Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености, у души ситни пљачкаши и сецикесе, подижу глас, управљајући медијима, том одвратном чаршијском полицијом говора те издају или одбијају издати своју цензорску дозволу штампе и говора. У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата, спречавајући „богохулно“ примјењивање историјског скалпела на самоме себи, и рађање, за њих штетног, осјећања кајања и гриже савјести… То, баш, ни у примисли, не смије постојати. Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар апсолутног принципа. Не треба га доказивати; толико се ствари чине јасним: треба само понављати и потврђивати. Убијање дужности кајања врши ратни строј на више начина: цензурише, умирује, разлучује. Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у договоре нашега времена, само понекад пружити подршку онима који су нас тако успјешно подјармљивали. На тај ће се начин заправо дефинисати двије Босне: добра пожељна Босна старе османске парадигме и Босна која се сакрила у мишју рупу и шути, док је полуписмени, бандоглави војници једне штетне странке тумаче и интерпретирају, дефинишући њен историјски пут. Схватити тај парадокс, проникнути у бошњачко морално срозавање, представити то својим сународницима на начин који ће разумјети као изазов промишљања властите будућности након вјекова лутања и грешака, те пронаћи теоријске алатке помоћу којих би то било могуће промијенити или исправити, управо је то једина амбиција ове анализе. Најмање је ту ријеч о самооптуживању: аутовиктимизација, баш као и молитва, представља само симболичан одговор кад се не може ништа учинити, већ се ради о уочавању и сузбијању политичке мегаломаније без граница, која не разумије форму ропства у коме се народ и држава налазе. На овом простору, домовина и нација припадају вођи и кроз тај однос најјасније се дефинише историјска свјест предметне заједнице: јер домовина је искључиво територијална категорија а свијест о припадности је феудална. Са искуством и великом предношћу, дипломатски представници са запада наступају данас према Босни, тј. у њој, са циљем да се задржи у ропском статусу. Они су свјесни неминовности сазријевања бошњачке заједнице, њеног неизбјежног националног освјешћења; они знају да се тај процес ни на који начин не може зауставити; зато га подстичу и убрзавају, чак усмјеравају ка религији, стварајући том приликом Бошњацима отворени простор за вјерски радикализам, уз нужну компактност запосједнуте територије на којој ће се тај екстремни дух и та радикална свијест испољавати и реализовати. Таквим приступом, они уједно изричу пресуду „Босни“ у оном историјском и државном облику којем Бошњаци, наводно, теже. Исписујући странице властите вјерске самосвијести и сами Бошњаци, овај пут заједно са Србима и Хрватима, исписују посљедње странице историје заједничког живота у БиХ. Што у суштини и јесте намјера великих нација (Француза, Њемаца, Енглеза): обликовати свијест малих балканских „пигмеја“, не уважавајући историјске процесе који су формирали односе на Балкану; наметнути свој систем вриједности и критерије; омогућити узлет пожељне, „националне свијести“. Само на тај начин је могуће Бошњацима (тој чудноватој европској нацији са исламским обиљежјима) смањити маневарски простор, а тиме уклонити перспективу развоја у правцу модерне, богате и политички значајне националне заједнице. И ту Бошњацима нико неће ни хтјети помоћи док год они себе разумију и тумаче неисторијски и ненаучно, како је то опјевано, у пјесми, о поразу. „Kem tereku min džennatin Ve ujunin ve zuruin Ve mekamin kerim, ve n’imetin Kanu fiha fakihin, kezalike; Ve evresnaha kavmen aharin…“ (Kur’an, 44/ 25-28.) На Тамјановом путу Пламени мач неразумијевања, компромис са злом и пијесак. У глави Асфалтно море и Хаџер ул есвед. „No east, no west…“ Сви путеви воде према води, тешка корака и главе. На обзорју испружене руке у екстази молитве а одговора нигдје. Бог који не чини неправду свијету ШУТИ: кад свијет себи чини, или неко неком чини, док правда клизи у измаглици фатаморгане. О ОПСТАНКУ ЈЕ РИЈЕЧ, мој Софоније Тигелин – О ОПСТАНКУ. гледај! Цјели народ у трансу ишчекује пламен џехенема. Очи не схватају ништа. Гледају у празно. Ништа не виде, од сиве маглине ријечи пуних отрова и шизофреног млатарања туђом главом. На длану краљевство глупости, хаоса и заблуде о значају властите мисије под заставом мржње. А затим, крв: много крви и вријеме промијена, које значи свршетак раздобља мира. За народ. За колону проповиједника и војника, што сричу ријечи чаробне формуле смрти, иза Вође који никад неће отићи кући својој – у Азију! „Ја белаја, Тито драги“!