КЊИЖЕВНО СВЕДОЧАНСТВО БОГДАНА ЧИПЛИЋА О ИЗРАЗУ „ПАОР“

Аутор: Душан Ковачев   Војвођанске незналице немају појма о стварном, срамном смислу израза паор. Гледали су они пар ТВ емисија у којима су чули тај израз, а знају да га је и Ђорђе Балашевић користио у две своје песме, па су смислили да наше ратаре прогласе паорима, што је било најгора увреда за њихове претке. О стварном смислу израза паор појма немају ни они који уређују гласило ЛСВ. То је срамота. Они су дрпили име часописа „Слободна Војводина“. Ово гласило је основао наш храбри Тарашан, Светозар Марковић Тоза, а по његовој погибији је културни уредник годинама био Богдан Чиплић. Хајде да видимо какво је књижевно сведочанство о смислу израза паор оставио потоњим генерацијама наш банатски завичајац који је испод потписа наглашавао: старином Војвођанин. Већ октобра 1944. године је „Слободнa Војводинa“ под руководством Јована Поповића штампана у нашем граду о чему сведочи спомен плоча на згради у улици Цара Душана. Потом се „Слободна Војводина“ враћа у Нови Сад и постаје водећи дневни лист САП Војводине. Богдан Чиплић је осим уређивања културе у „Слободној Војводини“ окупио у Новом Саду први литератни кружоок надарених младих писаца из којег ће многи постати значајни књижевници. Међу њима се налазио и Александар Тишма. Богдан Чиплић је издао једну збирку песама посвећену нашем родном граду, под називом „Четир коња дебела“. „Паорске баладе“, збирка поема у прози Богдана Чиплића из 1955. године, прво књижевно дело које је у наслову употребило израз „паор“ и објаснило смисао овог срамног израза. Међутим, у Народној градској библиотеци „Жарко Зрењанин“ слабо су обраћали пажњу на стваралаштво великог публицисте и књижевника који је рођен и одрастао у Банату. Занемарили су га управо у доба кад је „Војводина била аутономнија него икад“, у доба САП Војводине. Ни у доба кад је њоме управљао онајкоји данас уређује партијско гласило ЛСВ у зрењанинској библиотеци нису сабрана дела Богдана Чиплића. Ипак, нашао сам у зрењанинској библиотеци нешо Чиплићевих збирки песама. Сва књижевна сведочанства Јована Стерије Поповића, Стевана Сремца, Вељка Петровића и Милоша Црњанског не сведоче толико рафинирано и детаљно о гадости смисла израза паор, колико о томе сведочи перо првог уредника културе „Слободне Војводине“, драмског критичара, угледног драматурга и приповедача САП Војводине Богдана Чиплића, старином Војвођанина. Када сам у недељнику „Зрењанин“ крајем 2015. г. објавио чланак „Наши ратари нису ничији паори“, послао сам затим редакцији и чланак о „Паорским Баладама“ Богдана Чиплића. Без икаквог објашњења он у „Зрењанину“ није објављен. Зашто најтиражнији недељник Средњег Баната игнорише успомену на стваралаштво великог Банатског писца? Да ли из политичких разлога? Можда да се не открије аналфабетизам војвођанског политичког аутономаштва које не зна да је паор назив за крајње отуђеног, примитивног и безнадежно пропалог човека, безнадежно проклетог, осуђеног на кастинску припадност беди, криминализованог на социјалној маргини, наказност и карикатуралност. „Лек од смрти“, збирка песама Богдана Чиплића. Прочитајте Чиплићеве „Паорске баладе“ из 1953. године. Ову књигу можетенаћи у фонду Зрењанинске библиотеке, тамо сам их нашао и ја. Чиплић је приказао како паор не сме имати својег става, своје воље, свог „ја“, па чак ни сопствене интиме. Не може чак имати ни лично име, већ тек сурогат имена, сѝме. Паор је попут галиота везан за свој паорски статус. Већ рођењем му је судбински пресуђена паорска улога. Паор не представља чак ни биће, већ тек карикатурални човеколики ентитет, страшило. За паора нема претпоставке невиности, његова криминалност се претпоставља. Паор не представља чак ни биће, већ карикатурални ентитет, човеколико страшило. На позајмном одељењу Библиотеке наћи ћете Чиплићеву збирку приповедака „Стравична звона“ из 1958. године. Прочитајте у насловној приповеци како је један национални ренегат (Лехел Ковачевич) згађен од „паорских Раца“. Прочитајте приповетку „Фрајтер са Пијаве“ и сазнајте како су хабсбуршки официри ваше претке, „тај паорски сој ниједан“ терали у смрт. Сазнајте како су ваше старе под увредама „псето паорско“ на фронту терали у смрт. прочитајте „Бостан из Туркестана“ да схватите како је стравично, горе од проклетства било очинско затуцање сина у паорску судбину. Сазнајте како је један Бечкеречки салашар понизио сина заклињући га да остане паор, па му је син свиснуо од муке. „И ја сам паор“, налепница ЛСВ за самоетикетирање срамним изразом. Читајте Чиплићеве поеме и сазнаћете да је паор онај који псује у цркви, потпрдује се за столом, изјелица, пример необразованог простака, каквим га је приказао у песмама „Мезимче Србско“, „Велможе се с Нићом потпрдују“ и „Јаов што је лепо Србин бити на Божић“, у збирци „Лек од смрти“ из 1968. године. Прочитајте поему „Палица са сребрном дршком“ из Антологије Чиплић коју је издао „Прометеј“ из Новог Сада и схватићете да сељаке назива паорима и раубшицерима (наоружаним разбојницима) управо један „господин са сребрном дршком“, односно „господин са палицом“. Ко на вам данашњој политичкој сцени највише личи на особу коју је Чиплић визионарски описао пола века раније? Није ли то самозвани носилац „војвођанске“ културе, а промовише себе као заштитника тековина некадашњих комунистичких револуционара. У стварности он је пријатељ и сарадник оног сталежа против којих су се комунистички револуционари борили до истребљења. Ради се о велепоседницима, скоројевићима, власницима приватизоване војвођанске земље. Фотографски истоветно, он по Војводини парадира истом палицом са сребрном дршком као „господин“ из Чиплићеве баладе. Док пише романтичне новеле о историјским велепоседницима Војводине, једнако му се привиђају ђаволи и комесари у Кремљу баш као као и „господину среском“ из Чиплићеве песме. Треба ли данас ико, ради њега таквога, да наше ратаре и себе самога етикетира срамним називом паор? „Четир коња дебела“, збирка Чиплићевих песама о Зрењанину. Да Чиплићево стваралаштво није у заборав уклоњено од очију јавности, тешко би вас преварили данашњи шибицари војвођанским сентиментом. Ако волите нашу Војводину, читајте о њој, па нећете удружења називати паорским, нити лепити налепнице на којима пише: „И ја сам паор“. Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце, поручио нам је највећи од свих Банаћана, узор разумности просвете и модерности Доситеј Обрадовић. Прочитајте о Војводини у књигама Богдана Чиплића, прве жртве тзв. Јогурт револуције, којег је она уклонила пре него што је и почела. Када су му челни људи режима САП Војводине наредили да критички нападне једну драму о српским жртвама у Другом светском рату, пропао му је углед, а налогодавци тог подухвата су га срамно напустили. Чиплић после свега није могао да опстане у Војводини. Презиран, исмеван и заборављен, повукао се у Београд, где је проживео последње године свог живота. Да, баш у том Београду који је нашим аутономашима „крив за све“ Чиплић се сакрио од ниподаштавања којег су му на сваком кораку у Војводини приређивали. Своју скромну имовину завештао је Матици српској. Испратили су га малобројни, међу којима и наш Меленчанин Чедомир Попов. Упознајте стварни, чемерни смисао израза паор пре него што почнете китите наше ратаре да називате тим одвратним називом. Ако не верујете књижевним сведочаствима која су о том изразу оставили Јован Стерија Поповић, Милош Црњански, Стеван Сремац, Младен Марков и Вељко Петровић, верујте човеку који се потписивао као старином Војвођанин, био један од уредника стварне „Слободне Војводине“, човеку који је презирао Српско народно позориште у Београду, исмевао то што су га звали „мезимче српско“ , али је Српско народно позориште у Новом Саду касније учинио мезимчетом политичког режима САП Војводине. Чиплић је био човек који је записао дух, стил и фразеологију говора Војводине коју сматрате да волите. „Стравична звона“, збирка приповедака Богдана Чиплића. Војводина није воља и представа патетичних незналица који живе на народној грбачи, на државном послу, исмевајући државу од које живе. Војводина је оно што јесте. Не китите је паорском сентименталношћу, срамота је. Научите нешто о Војводини. Ето толико књига о Војводини у градској Библиотеци, али немају уста да вичу. Прекините да брукате нашу Војводину. Чуди виде, људи слушају, људи читају. Прекините да свој аналфабетизам о Војводини продајете заклоњени иза јуначких дела наших банатских хероја попут Жарка Зрењанина и Светозара Марковића. Знате ли да је зрењанинска Гимназија некада носила име Коче Коларова? Ови јунаци су дали животе за слободу, једнакост и социјалну правду, а не за распродају војвођанске земље тајкунима и ваша партијска запошљавања на грбачи незапосленог или бедно запосленог народа. Знате ли да се родна кућа Серво Михаља срушила услед небриге и старости баш кад су на власти били они којима су Војводине пуна уста, а џепови пуни наших новаца? Ратарско певачко друштво из Петровграда, око 1930. године. Српски ратари у Војводини себе нису називали „паорима“, јер би то било срамота. Наравоученије Магарац је животиња коју одликују тврдоглавост карактера, грозно њакање, огромне уши и друге гротескности. Ипак, овце су животиње без памети које се око њега таквог окупљају и за њим иду док их не острижу или закољу. Дозвати се памети оне не могу јер је немају. Немојте следити магарца јер ви нисте овце већ људи, разумна сте, а не бесловесна бића. Разумна бића прате истински разумне идеје и речи, а не срамне изразе попут израза паор. А где је разум боље сачуван него у старим књигама, у којима је искуство генерација ваших старих. Богдан Чиплић је сведочио истину о смислу израза паор. Истина ће проговорити из земље колико год је крили, као у народној приповеци о козјим ушима цара Трајана.   КЊИЖЕВНО СВЕДОЧАНСТВО БОГДАНА ЧИПЛИЋА О ИЗРАЗУ „ПАОР“