Пољаци траже од Немаца новац

Борис Степанов Варшава се нашла у финансијској клопки. Пошто је Доналд Трамп посетио, Пољска је ипак одлучила да на своју територију постави америчке ПРО.  Сада ракете треба и  да се плате, а новца у каси нема. И у најскорије време га неће ни бити. Анджеј Дуда је маштао да од земље  направи главни хаб за амерички компримовани гас. Али – и за то треба новац. А одакле да га узме? Пољски руководиоци су дуго размишљали  и онда су одлучили да Немцима предају отштетни захтев. Нису наплаћене репарације за године Другог светског рата! При том су заборавили једну важну околност – 1953.године Варшава је преузела обавезу да се одрекне даљих репарационих исплата Немачке, све до пуног износа, и затим је ту обавезу више пута потврђивала – 1970. и 2004.године. Да читаоце подсетим да је питање о праву Пољске на немачке репарације разматрано још на Постдамској конференцији  1945.године. У документима те конференције је писало да сви захтеви Варшаве који се односе на имовину треба да буду задовољени кроз репарациони део СССР-а. Затим је сачињен посебан уговор између СССР-а и Пољске, којим  је  договорено да ће Пољска добити 15% од репарационих испорука, слатих са територије Немачке СССР-у. Идеја да се поново сете теме немачких репарација  припада председнику „Права и правде“ Јарославу Качињском. На конгресу те партије у јулу ове године он је изјавио да Пољска није никада одбила преузимање репарација од Немачке. Следећи удар Берлину нанела је премијерка Пољске Беата Шидло. Она је 24.августа изјавила: „Пољска говори о правди. Пољска говори о томе што треба  да се изврши. Ми смо жртве Другог светског рата. Ми смо жртве којима штета још увек није надокнађена“. „Ако је реч о гласовима који критикују ову позицију, који мисле другачије, такви пре свега треба да се сете историје и да се присете шта се на пољској земљи дешавало у време Другог светског рата“ – додала је. Понекад, у неком посебном тренутку, амнезија спасава. Пољаци су изненада одлучили да забораве да су на конференцији у Потсдаму одлучили да Пољској припоје 25% територије Немачке у границама 1937.године. Није се радило о „спаљеној пустињи“. 1946.године Пољаци су добили Западну Пруску (део), Шлезију (део), Источну Померанију и Источни Бранденбург. Осим тога, бивши Слободни град Данциг је постао пољски, као и област Шчечин западно од реке. На том простору  је живело 2,3 милиона етничких Немаца. Једне су натерали да оду, друге су насилно депортовали. Куће, предузећа, фармерска имања – све су то добили Пољаци које је Варшава у току огромне кампање пресељавала на „Враћену земљу“. Да посебно напоменем да је „Враћена земља“ после више деценија постала мотор економског развоја Пољске, чега  данас у Варшави не воле да се сећају. А сада треба да се нађе шест билиона евра како би се решили сви унутрашњи проблеми, којих се у Пољској до сада накупио велики број. И још један детаљ који не сме да се заборави: 2004.године, при ступању у ЕУ, влада Пољске је дала званичну изјаву да више од Немачке неће тражити никаква плаћања. Али Качињски, Дуда и Шидло се праве врло заборавни, те могу да мисле само о данашњем дану. Зато су одлучили да  заувек забораве своју историју.