Нил Кларк: Брегзит, Трамп, AfD, и „Нови светски поредак у акцији“

Нил Кларк   Да ли сте изненађени гласањем за Брегзит у Уједињеном Краљевству, победом Доналда Трампа и изборним успехом изразито десно оријентисане партије AfD у Немачкој? Нећете бити, ако прочитате интелектуално врло провокативну нову књигу, „Нови светски поредак у акцији, глобализација, Брегзит револуција и левица“ аутора Такиса Фотопулоса (The New World Order in Action, Globalisation, the Brexit Revolution and the Left, Takis Fotopoulos). Овај грчки левичарски политички филозоф и економиста тврди да су ове појаве манифестације негативне реакције јавности против онога што он назива „Новим светским поретком неолибералне глобализације“ – пројектом којег гурају, како их он назива, „транснационалне елите“ (међусобно повезана мрежа елита већином из земаља Г-7), чији је циљ потпуно уништење економског и националног суверенитета и наметање новог облика ниско плаћеног ропства човечанству. Три фазе У првом поглављу, Фотопулос нам даје кратку лекцију из историје и прави разлику између три главне фазе развоја данашње капиталистичке глобалне економије. Постојала је либерална фаза у 19. веку, која је била увод у неуспео покушај глобализације у раном 20. веку. Онда је наступила „етатистичка“ фаза, која је на Западу универзализована после Другог светског рата, у облику социјалне демократије и државе благостања. А онда је, почетком 1980-их, наступила садашња неолиберална фаза, повезана са масовним ширењем транснационалних корпорација (Transnational Corporations – TNCs) и дерегулацијом индустрије финансијских услуга. Почетак овог периода се подудара, не случајно, додаје Фотопулос, са колапсом „стварно постојећег социјализма“ у Совјетском Савезу и Источној Европи. Десило се то да је моћ TNC и монополистичког финансијског капитала постала толико велика, да су алтернативни економски модели, засновани на националним тржиштима, расформирани. Ова ера неолибералне глобализације – коју су увели г-ђа Тачер и Роналд Реган – а промовисали TNC и банкарско-финансијске елите које су их финансирале, је довела до „невиђене концентрације зараде и богатства“, у толикој мери да је један Оксфамов извештај из 2016. показао да је нето богатство 62 најбогатијих људи на свету једнако укупном богатству половине света. Оксфам је, пак, 2017. објавио да само осморо људи поседује богатство једнако оним који поседује половина света – 3,6 милијарди људи. Ово је шокантно, али није случајно, јер је тако систем пројектован. Садашња ера је такође обележена непрекидним ратовима, пошто је циљ транснационалних елита да униште независне, ресурсима богате, стратешки важне нације које покушавају да се супротставе колонизацији, попут Југославије, Ирака, Либије и Сирије. Ти ратови – који се јавности рутински продају као „хуманитарне интервенције“ – су, последично, довели до огромне избегличке кризе, која је унела забуну и поделе у домаћу опозицију која се противи неолибералној глобализацији. Фотопулос се врло критички изражава о томе како је „левица“ на Западу или прихватила елитни, глобалистички пројекат или није успела да разуме „природу звери“ против које се бори. Питање политике „стезања каиша“ Фотопулос примећује колико самозваних прогресиваца сматра да је „стезање каиша“ само „лош“ избор који су начинили „лоши“ политичари, а не кључна одлика неолибералне глобализације. Он се позива на чланак од 6.000 речи који је за Гардијан 2015. написао добитник Нобелове награде за економију, Американац Пол Кругман, у ком он ниједан једини пут не помиње речи „неолиберални“ и „глобализација“, и игнорише чињеницу да је „стезање каиша“ такође политика ЕУ и свих америчких администрација од Реганове. Управо је неразумевање чињенице да су политике „стезања каиша“ неминовна последица „трке ка дну“ неолибералне глобализације – а не само политике неколико неупућених политичара, довело до фијаска као што је продаја грчког народа од стране партије Сириза, која се наводно противила политици „стезања каиша“. Да би обуставила политику „стезања каиша“, Сириза је морала да направи јасан раскид са статусом кво – што би значило рећи „збогом“ не само евру и ЕУ, већ и, по Фотопулосу, „осталим транснационалним институцијама Новог светског поретка (СТО, ММФ, НАТО и сл.)“. Међутим, као партија глобалистичке, „реформистичке“ левице, Сириза није ништа слично учинила, и стога се агонија грчког народа само продубила. Успон нео-националистичке деснице Управо је, према Фотопулосу, неуспех – или избегавање – главних партија левице да исправно разумеју модерну глобализацију, довео до успона нео-националистичке деснице. Про-глобалистичке партије левице и левог центра су већином игнорисале многобројне жртве садашњег система, што је довело до тога да су популистичке партије радикалне деснице – које се, са своје стране, обсесивно усредсређују на масовне имиграције, које су саме по себи само симптом неолибералне глобализације и слободног протока капитала (као и ратова транснационалних елита) – попуниле празан простор који се створио. Нагли пораст подршке за Партију за независност Уједињеног Краљевства (UKIP) у Британији током 2014-15. и гласање за излазак из ЕУ, успон бунтовника Доналда Трампа, изборни успех партије AfD у Немачкој и Националног фронта у Француској, се могу посматрати као манифестације овога. Како примећује Фотопулос, одговор прогресиваца се често сводио на лењо етикетирање оних који су гласали за такве партије и појединце као „расиста“, уместо да су се усредсредили на корене растућег народног незадовољства, а то су неолиберална глобализација и економска деструкција и дислокација које је она проузроковала. У свом раду, Фотопулос фактички надограђује истраживања професора Стива Хола и колега (Steve Hall et al), који тврде да је узрок „успона деснице“ непосредно повезан са тиме што су главне партије левице пригрлиле неолиберализам и ставове о глобализацији који су блиски ставовима елита. (Овде можете прочитати мој приказ њихове књиге, „Успон деснице“.) Као и Хол и колеге, Фотопулос тврди да левица може да успе само ако се у потпуности супротстави неолиберализму и поново се повеже са својом традиционалном базом у радничкој класи. Сваки покушај побољшања положаја жртава глобализације у склопу садашњег оквира који фаворизује TNC је осуђен на пропаст. Јасни закључак који се може извести после читања ове књиге је да истински прогресивне партије на Западу које желе праве промене морају да воде кампање за излазак својих земаља не само из ЕУ, већ и из осталих транснационалних институција Новог светског поретка, пошто њих није могуће реформисати. Књига садржи важне лекције за британску Лабуристичку партију – и њеног лидера Џеремија Корбина, који је можда надомак власти – и који је на недавној годишњој конференцији партије позвао на „нови модел економског управљања који ће заменити пропале догме неолиберализма“. Свако ко познаје Корбина и ко му жели добро треба да му пошаље копију ове књиге поштом прве класе (или преко неког крупног голуба писмоноше). Социјално ослобођење и национални суверенитет Позивајући се на анти-фашистичке/анти-нацистичке покрете отпора из Другог светског рата, Фотопулосово радикално решење за садашњу кризу је у стварању „фронтова за национално и социјално ослобођење“ у земљама широм света, у циљу победе над неолибералним глобалистима. На исти начин, антиглобалисти на неонационалистичкој десници треба да схвате да нема националне независности без социјалне независности, док антиглобалистичка левица треба да схвати да нема социјалног ослобођења без повратка пуног националног суверенитета. Дугорочни циљ који Фотопулос нуди у последњем поглављу књиге је прелаз из садашњег изузетно не-егалитарног Новог светског поретка у демократску заједницу суверених нација. То би донело свет истинске међународне солидарности, уместо света у ком неколико богатих земаља настоји да доминира над другима, као што је то данас случај. Ако ово звучи као тежак задатак, то је зато што засигурно и јесте. Идеологија неолибералних глобалиста је постала културално хегемонистичка. Заправо је тешко – ако не и немогуће – доспети до било каквог високог положаја у уметности, економији, издаваштву, медијима, или академском свету на данашњем Западу без исказивања привржености доминантној идеологији. Чак се и претходно аполитична Песма Евровизије користи као форум за њено пропагирање, како Фотопулос примећује на 63. страни, цитирајући један мој чланак. Обсесивна политичка коректност и промовисање идентитетске политике су само неки од метода које употребљавају они који имају користи од неолибералне глобализације, како би нас поделили и одвраћали нашу пажњу. Превара у вези наводног руског мешања у америчке изборе – што је најновија верзија кампање застрашивања на фону оне да „Ирак поседује оружје за масовно уништење“, је још један такав метод. Неолиберални глобалисти воле да оптужују друге за расизам, али када треба облатити Русију и Русе, онда је све дозвољено. „Интернационализам“ који они промовишу је наравно превара, пошто се он односи само на земље које су се подредиле власти „транснационалних елита“. Земље које нису, и које покушавају да сачувају своју независност, су изложене санкцијама и претњама ратом. Не морате да се сложите са свиме што Такис Фотопулос каже, или сваким судом који износи у својој књизи од 122.000 речи, да бисте се сложили да нешто мора под хитно да се уради да би се окончала неправедност – и насиље – садашњег система. Нестрпљиво чекамо други том његове серије „Нови светски поредак у акцији“.   ПРЕВОД ФСК Извор: sputniknews.com/columnists/201709291057805864-brexit-trump-afd/