Сатанизација Срба почела је сатанизацијом четника

Просвећивање народа у Јужној Србији, од једне групе српских учитеља био је њихов допринос спречавању насилне асимилације светосаваца. Заједно са плодним радом српских свештеника а надограђено научним истраживањима универзитетских професора који су извлачили на светло дана злонамерно затрпане материјалне трагове постојања српске средњевековне државе много пре отоманске окупације, водио се чврст отпор и супростављање насилном прекрштавању народа. То је успоравало, сметало и реметило дугорочне планове аустроугарских и немачких саветника у отоманским реформама. Освештавање народа и у духовном и у просветитељском смислу посебно ремети великобугарске планове. Незадовољни брзином спровођења покварених замисли свој бес отоманска и бугарска поган искалиће на невином српском народу. Тако статус светосавског народа у Јужној Србији постаје све тежи и он бива изложен разном прогону. У чему се нарочито истичу арбанашки насилници које отоманска власт користи широм своје царевине, као злотворе који учествују у гушењима побуна разних народа, „гле чуда“ чак и у Сирији! У исто време Бугарска Егзархија делује преко ВМРО-а али и крије своје праве планове иза плашта православља. Користећи тако преварене и заведене Србе да као комите уместо у борби против окупатора уствари учествују у покушају уништења светосавља на простору Јужне Србије.   „У пролеће 1902 отишао је Стојан Донски са друговима у четовање. Из Београда у коме су зиму мирно провели, одморни са скупљеним снагама враћали су се опет комитету у гору и не слутећи да је он, баш у то време, казнио страшном смрћу човека, само зато што се осећао Србином као и они. То је био Ђорђе Димитријевић-Патриота, коме су одсекли главу, да је баце псима, а његова црева су вукли средином прашњаве дорјанске чаршије. Поред празних ћепенека са којих су трговци побегли у дно својих дућанћића да се сакрију иза кожа, јоргана и јагњећих бутова…“(1)   Кријући се тако иза борбе за слободу православних народа вођени од ВМРО-а бугарске комите спроводиле су крвави терор над српским становништвом које није хтело да се побугарчи. Иако је и бугарашки терор у Јужној Србији бивао све видљивији, службена Србија је настојала да изнађе решење да се отворено не конфронтира са словенском и хришћанском кнежевином.  Нажалост то је само давало крила даљем обрлаћењу од стране аустроугарских и немачких саветника, плански је гурајући у сукоб. Показало се још једном да се са људским несојем не могу водити никакве политике мира, поготово не докле врше крвави пир над српским народом. Док се званична Србија премишљала учестали су порази осамљених и од српске матице остављених српских устаника. Они су у међувремену већ увелико трпели прогон отоманске жандармерије и бугарашких комита. После трагичног страдања народа у тзв „илинденском устанку“ (1903), о чему су прецизно и детаљно известиле група активисткиња „Кола српских сестара“ и не само то већ и помогле у збрињавању страдалника из 150 спаљених и разорених српских села. Ови страдалници буквално остављени без игде ичега, најзад потичу српску власт да дозволи активним подофицирима и официрима да могу бити добровољци. Када држава већ није довољно јака а још увек и недовољно самостална да сама помогне, важно је да не стоји на путу оним одлучним, часним и храбрим синовима мајке Србије. А таквих је одувек било, они и јесу одувек самостално помагали, само су ипак од своје Отаџбине очекивали и  тражили да их у томе додатно не спутава. Напокон бива одобрена акција учешћа добровољаца као будућих инструктора. Оних који ће необучене сеоске младиће пркосне и поносне потомке косовских див-јунака да поуче како да одбране своја места од дивљих шиптарских пљачкаша. И не само шиптарских већ и острашћених потомака босанских мухаџира, потомака крволока које отоманска власт није ничим ометала. Наравно обећавали су отомани на сва уста европским дипломатама који су обилазили терен и страдалнике да ће све примирити. Али показало се да је то била само још једна договорена маскарада са западом баш као и све ове данашње. Једино што је тада било много теже међу светосавцима наћи некакве јаднике који ће попут данашње срамне тзв. Српске листе бити добровољни крволоци сопствене деце и народа. Није нас тада запад још довољно искварио да би у нашим редовима тако лако нашао душмане којима плач недоклане српске деце који никада неће замукнути није довољан разлог да се призову памети. Но, таквима ће Господ судити по заслузи. Насупрот томе међу светосавцима са краја XIX века поче спонтани самоизбор кандидата, претварајући се у надметање исказано у изреци – КО СМЕ, ТАЈ МОЖЕ! Почело је да се прави јато мало али одабрано скупљајући се у прве праве организоване четничке одреде. Пријављујући се командантима пукова у гарнизонима где су службовали, ови добровољци су наводили разлоге своје одлуке. Мотивисани су били пре свега жељом да конкретно помогну народу на терену. Већина њих није имала ни родбине нити неког свог тамо где желе да иду. Водила их је само светосавска душа која им је јасно говорила да морају да помогну свом српском народу, притиснутом разним злочинима од стране бугарашке, арбанашке, отоманске несоји људске. Мудри војвода Путник, реактивиран после Мајског преврата, који је већ имао велико искуство јер је од 1886 до 1889 био на месту начелника Обавештајног а недуго затим и Оперативног оделења Главног генералштаба знао је како ће користити ове младе јуноше да успут и корист за државу остваре. Он је већ пажљиво пратио рад немачких војних инструктора на терену отоманске империје, који су плански уређивали територију за будући рат са православним државама. Било је за његово искуство то потпуно јасно видљиво. Немачки генерал Herman von Goltz, кога ће турски генерали прозвати  Golc paša, систематски је уређивао терен. Плански градећи војна складишта и касарне, каптирајући изворе и подижући цистерне на безводном терену, како би се унапредило позадинско обезбеђење отоманске војске. Уз све то отоманска војска је почела да уз већ традиционално коришћено аустријско оружје, купује и немачко. Не кријући да намерава да војно спречи евентуалну подршку хришћанских земаља својим сународницима, који упорно теже ослобађању од вишевековне окупације.    Европски колонијални моћници постају незадовољни овим отвореним уплитањем немачких и аустријских конкурената. Зато почињу да шаљу новинаре како би својим читаоцима описивали  „егзотику Балкана“ као дела отоманске империје. Пишући, они само онако успут говоре о тешком и неиздрживом положају православних хришћана. Њих православни никада нису интересовали сем онда када су им били потребни за заштиту њихових империјалистичких циљева. У својим нарученим текстовима нису заборављали да лицемерно напомену како се подузимају мере свеобухватних реформи. Које ће сигурно дати позитивне резултате, у неко догледно време! Све у складу са на западу омиљеним флоскулама, некакви „позитивни“ резултати који ће стићи у потпуно неодређено али „догледно“ време. Млади, смели и одлучни поднаредници и потпоручници, уз понеког и нешто старијег, упустише се у неизвесност боравка на окупираној територји Јужне Србије. Где је све изузев српског народа било против њих. Тешки услови боравка, бројне потере и полицијски жбирови били су већ спремни. Чекале су их шиптарске свевидеће очи и уши на терену коју је та поган много боље знала, а и за сваку помоћ против Срба чекала их је тако привлачна награда у отоманским лирама. Били су ту наравно и бугарашки комити који потпомогнути и већ организовани од стране Бугарске државе и Егзархије само вребају и траже своју прилику. Наравно уз све њих и страни новинари жељни сензација али врло незаинтересовани за истину. То ће само прекалити ове добровољце као јато мало, али одабрано. Знање које су стекли у војној академији показаће своју вредност. Њихове прецизне теренске белешке, допуниће укупна сазнања српског генералштаба за сада показало се већ извесни рат. Непроцењива помоћ српских учитеља, свештеника и дипломатских чиновника, створиће патриотски савез отпоран на сва зла која их свакодневно вребају. После почетних успеха, а нарочито после уништења комитских злотвора чете Тодора Димитрова 1907. године у селу Дренова, испевао је народ спонтано патриотску песму – „Спремте се спремте четници…“. Почињући да ствара мит, у ком се испреплићу стварни догађаји и народне жеље, уз испољено интересовање и пријатеља и непријатеља. Тако почиње једна страница српске војничке историје коју и данас многи покушавају да преобликују. Додајући јој злонамерно детаље који нису истинити, а бројни идеолошки противници су покушавали да потру све позитивне тековине те видљиве борбе за заштиту свог угњетеног народа. Ипак нико не може да уништи на истини створену легенду о српским четничким ликовима који су били део ослободилачке борбе у Јужној Србији, како се тада називала данашња БЈР Македонија. Војин Поповић, Војислав Танкосић, Илија Трифуновић, Коста Миловановић, Ђорђе Петровић само су нека од најпознатијих имена. Њихова слава овенчана је колико успешним победама у сукобу са бугарашким комитама и отоманским потерним одељењима, још и више бригом за народ на терену и њиховом правичношћу у времену безакоња, у том делу отоманске империје. Строга правила понашања српских четника, која је наметнуо реални тренутак њиховог настанка, била су неразумљива европским новинарским авантуристима. Оних „непристрасних“ извештача  који „стручна“ тумачења добијају од групе за антисрпски пропагандни наступ у Бечу. Тако почиње њихова медијска сатанизација свега српског која никад није ни престајала а траје до дана данашњег! Та Групација ће уз свесрдну помоћ Бечког двора и подршку запада одиграти и кључну улогу у стварању непостојеће албанске нације. Управо ће они упркос духовном, културном и историјском праву као и извојеваној војничкој победи Србије после Првог Балканског рата уз помоћ и притисак великих сила отети „за столом“ територије Старе Србије и припојити их новонасталој квази држави Албанији.  Данас то исто покушавају уз помоћ домаћег људског несоја и са душом Србиновом, са српским Косовом и Метохијом. Вратимо се ипак Јужној Србији и четничкој борби за слободу  српског народа. У то време отоманска обавештајна служба оформила је своје специјално одељење у Солуну. Ту су се сакупљала укупна сазнања о четничким активностима. Садашње време нам  омогућава да те архиве додатно истражимо јер су дигитализовани. Тако ће они прави српски историчари моћи да компарацијом расчлане све европске лажи о српским четницима, враћајући им заслужени ореол бораца за слободу свог народа. Разне лажи сабране у томовима и томовима назови историчара европских универзитета, нарочито из Беча, Берлина и Лондона, уз већ препознатљиве ватиканске поклонике злонамерних тврдњи, најјасније ће показати дугорочне планове сатанизације која траје до данас. Сатанизације која је  у периоду комунистичког једноумља само надограђена злонамерним приказом антифашистичке борбе ЈВуО. Чије су припаднике колоквијално називали „четницима“, иако су имали југословенски карактер и признање земаља антифашистичке коалиције, укључујући и Совјетски Савез. Данашњи покушаји, да се борба за ослобођење у Македонији, преквалификује у наводни „српски геноцид“, намеће потребу детаљног и непристраног изучавања српског четничког покрета са краја деветнаестог и прве деценије двадесетог века. Лик и дело истакнутих вођа, посебно захтева пажљиво отклањање свих злонамерних лажи и блаћења ових јунака. Поједини су својим контроверзним учешћем у ослободилачкој борби против нациста и фашиста, тим пре изазов за објективне, непристране истраживаче, којима је посао олакшан чињеницом да је већина тајних архива напоком отворена, те се њихово укупно дело најзад може сагледати, скоро у целости. Српски народ осећа истину али и заслужује да она буде објављена и историјски верификована. Јунаци који су несебично дали своје животе били рањавани или се без задршке излагали опасности да би свом српском народу вратили право на достојан живот, нису заслужили ни заборав ни лажи. Непријатељ би волео то да дозволимо и знао би да је тако учинио још један значајан корак у одвајању светосаваца од предака, корена, истине. То је онај корак који им је потребан да би могли да нас победе, али је то и онај корак који им никад не смемо и нећемо дозволити.   „Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст.“ Св. Николај Велимировић   Светосавци јесу јато мало али зато одабрано. Они који желе у друга јата или мисле да су способни да лете сами срећан им пут. Ми своје небеске стазе знамо а одавно су нас њима повели наши преци предвођени свим оним див-јунацимам наше прошлости. Није наше ништа ту да мењамо већ само да се тих стаза држимо. Одавно смо одабрали на коју ћемо страну окренути своја лица и од тога ни по коју цену нећемо одустати.   ____________________________________________________________________________________________   „Пламен четништва“ – 1930, Станислав Краков (издање из 2009, стр. 53.