Република Српска, амнестирање Орића, Каталонија

Ослобађајућа пресуда коју је Суд БиХ изрекао Насеру Орићу је, да не буде никакве забуне, шамар у лице. И правди, и Орићевим жртвама, и његовим сународницима који су имали храбрости да сведоче против њега, и Републици Српској и Србима у целини. И најпре је тако треба схватити. То је порука: никад за вас неће бити права и правде, никад за вас неће бити једнакости, никад за вас неће бити мира, никад за вас неће бити будућности у квази-држави званој Босна и Херцеговина. А други део поруке гласи: има да се с тим помирите, и чикамо вас да покушате да урадите било шта у вези тога. То је суморна, безнадежна перспектива тихог и срамног умирања на коју нико нормалан, ко имало држи до себе и будућих генерација, не би пристао. Таква није била дејтонска БиХ у свом изворном облику, али је, антидејтонским интервенцијама високих представника, таква постала. Носиоци власти Републике Српске су више пута истицали неопходност враћања одузетих дејтонских надлежности ентитетима. Но, извесно је да се с тим никад неће сагласити ни политичко Сарајево ни његови покровитељи, првенствено међу водећим западним силама – осим у случају да Доналд Трамп некако успе да поврати контролу над америчком спољном политиком и (пре)отме Стејт департмент из руку сорошоидних глобалиста који пактирају са радикалним исламистима широм света, па и у Сарајеву. Али то је, у најбољем случају, на врло дугом штапу, и у тако нешто се не треба уздати. Као што се не треба уздати ни у реформу правосуђа БиХ, које управо, овакво какво јесте, одговара онима који га контролишу. Предлог државног руководства Републике Српске, да се започне са повлачењем српских представника из правосудних институција БиХ, би био добар први корак. Нажалост, чини се да опозиција у Републици Српској није спремна да подржи чак ни такав минимални потез. Од ње се чују само апстрактни позиви на „реформу“ правосуђа, без икаквог реалног предлога или плана како би се то спровело, или како би то уопште било могуће спровести поред екстремистичке власти у Сарајеву и њених страних покровитеља. Још бољи корак би представљало одржавање референдума о Суду и Тужилаштву БиХ. Међутим ни за то сада не постоји сагласност опозиције, као што није постојала ни пре две године, а за овако важно питање је консензус свих политичких снага од суштинског значаја. Дакле, може се рећи да је сада, захваљујући опозицији, Република Српска у позицији да не може да адекватно и делотворно, у пуном капацитету, реагује на било какве нападе који долазе из Сарајева. То је невероватна политичка и историјска одговорност, за апсолутно везивање руку Републике Српске, коју је опозиција на себе преузела, која ће остати забележена, и која ће је, по свој прилици, сасвим заслужено скупо коштати на изборима 2018. године. Што је засигурно и један од разлога зашто би она да, у сарадњи са творцима недавног политичког пуча у Македонији и њиховим локалним вазалима и агентима, уграби власт мимо избора, или дође у ситуацију да контролише њихов исход, можда управо по „октобарском“ сценарију који је овде већ предочио проф Предраг Ћеранић. Дакле, поборници очувања Републике Српске су, по ко зна који пут, суочени са минским пољем. Треба се у исто време одбранити од агресивног и анти-српског Сарајева и његових страних савезника и домаћих колабораната, а не дозволити даље слабљење Републике Српске, већ полако јачати њене капацитете, на првом месту у правцу оних који јој по изворном Дејтону припадају. За то ће бити потребно не само јединство државног руководства и других патриотских организација и народа, већ и подршка из Србије – и државна и политичка и народна. Али и свест о томе шта се дешава у остатку света, на првом месту у Европи, где криза са Каталонијом има одређене паралеле са скоро тродеценијском кризом на тлу бивше СФРЈ и, самим тим, и БиХ. У Каталонији једна гласна и агресивна сецесионистичка мањина покушава да узурпира право отцепљења од савезне државе Шпаније, и да за собом повуче „тиху већину“ која се томе противи. У Босни и Херцеговини смо 1992. имали једну агресивну, муслиманско-хрватску (тада још није било „Бошњака“) већину, која је, кроз неуставну мајоризацију, без учешћа представника Срба, нелегално расписала референдум о отцепљењу од матичне СФРЈ, а затим, опет нелегално – с обзиром да је на референдум 29. фебруара и 1. марта 1992. изашло мање од прописане две трећине грађана – прогласила „независност“. Да је тадашња Европска заједница, као садашња ЕУ у случају Шпаније, јасно, у складу са међународним правом, изјавила да неће признати једнострано отцепљење од матичне државе, врло је вероватно да до распада – бар не овако крвавог – БиХ, а можда ни СФРЈ, не би ни дошло. Сада је време да се и међународна и домаћа јавност подсете на ту недоследност и на праву истину. Срби у Републици Српској нису никакви сецесионисти. Напротив, попут већине житеља Каталоније, који желе да остану у заједничкој држави, Шпанији, и они су желели да остану у заједничкој држави – Југославији. Не могу Срби у Републици Српској да буду сатанизовани за то што су поштовали устав земље чији су били грађани и саставни део. И данас тежње Срба у Републици Српској за што чвршћим везама са Србијом и, још више, за (поновним) уједињењем с њом, једнако су легитимне као и тежње већинског становништва Каталоније – и Шпаније у целини, да остану под истим државним кровом. Срби у Републици Српској су на један разбојнички и нелегалан начин откинути од матичне Југославије, односно данашње Србије, која је последња остала привржена Јутославији. Када су Срби у тадашњој БиХ а садашњој Српској насилно отцепљени од своје државе и, после агресивног сецесионистичког рата, насилно утерани у вештачку заједницу са дојучерашњим сецесионистима – садашњу БиХ – светом је владао једнополарни поредак, који је силом неправо проглашавао за право. Тај поредак се пред нашим очима руши. Али нема разлога да се забораве све неправде које је он нанео и сва кршења међународног права која су се под њим десила. Као што не заборављамо НАТО агресију на СРЈ 1999. године, тако не треба да заборавимо, нити морамо да трајно легитимишемо, крваво черечење Југославије, против кога су на првом месту, мада не и искључиво, били Срби, у свим републикама СФРЈ, укључујући и БиХ. Уз борбу за очување и јачање Републике Српске и коначно, легитимно и легално поновно уједињење са Србијом, треба да извучемо из принудног заборава и поново актуелизујемо целу причу о крвавом распаду СФРЈ, насилном отцепљењу Срба ван Србије од ње и потреби да се та историјска неправда и неправо пониште. Дејтонска БиХ јесте међународно призната, и Срби су јој, као и СФРЈ, били најприврженији. Али, с озбиром да нико нема намеру да је поврати у свој изворни, уставни облик, онда Срби у Српској и Србији свакако имају право да се позову на право да живе у заједничкој држави које им је брутално и незаконито погажено 1992. Ако се с правом не дозвољава агресивној мањини у Каталонији да разбије матичну државу, нема разлога да се дозволи даља сатанизација Срба у Републици Српској, који су били жртве сличне ујдурме, само у „погрешно“ време, свега две деценије раније. Разлика између Шпаније и БиХ је више него очигледна: прва је стара држава, стара више векова, са заједничком историјом и славом; друга је вештачка банана држава, неисторијска, силом и неправом наметнута. Прави сецесионисти и виновници рата седе у Сарајеву. Време је да се то све гласније и јасније истиче, и да се коначно престане са прихватањем дводеценијске замене теза. С обе стране Дрине. Наша снага је у истини, и само тако можемо сачувати легалну и легитимну српску државност са обе стране Дрине и коначно поново стабилизовати овај цео простор, заједно са свима онима који су свесни размере несреће које је крваво, споља инспирисано разбијање Југославије донело.     слика http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2557968-san-milorada-dodika-nocna-mora-zapada-da-li-je-moguce-ujedinjenje-srbije-republike-srpske-i-crne-gore-foto