Срби и њихови потомци у козачким војскама

Сличност Срба са козацима су одавно примећивали многи руски путници. Трпезар (чин на руском двору) Петар Андрејевич Толстој, упућен од стране Петра Првог у Венецију ради проучавања поморске вештине, завршио је путовање по Далмацији. 11 јуна 1698. године он пише у свом путном дневнику: “Допливасмо до места које се зове Пераст (Бока Которска), у којем има много Срба, који су у суштини грчког обреда (вере). Ти Срби живе додирно са турским градовима и селима. Ти Срби су војници, личе у свему на донске козаке, сви говоре словенским језиком. Уживају благостање, куће су камене градње, к Московљанима се обраћају са поздравима и поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено прижељкују рат са Турцима, а повремено се боре са Млечанима (Венецијом).“ За српске и козачке заједнице био је карактеристичан војнички начин живота, колективан допринос сигурности, расподела обавеза, економска узајамност. У условима непријатељског окружења, учесталих најезда и војних инвазија то је било животно неопходно. То је још израженије било код Црногораца. Током целог периода Османлијског царства најраспрострањенији облик отпора су били покрети хајдука – јунака. Они су настали спонтано, као реакција на национално и религијско угњетавање, средство самозаштите. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци су драге воље више од свега бирали војна попришта, војсковође су били висока мишљења о њиховим војним квалитетима. Стални ратови су допринели да се међу њима образује већа група професионалних војника, за које је рат постао начин живота и основни извор егзистенције. Козаци и Срби Ако “јунаци” имају сличности са слободним козацима, то онда “граничари” – крајишници сличе посељеним козацима на Кавкаској граници. Граничари становници војних насеља на турској граници, углавном Срби били су ослобођени већине феудалних обавеза, користили су се самоуправом и водили рачуна о заштити границе. У ратно време били су дужни да дају утврђен број (количину) пукова. Потребе војног снабдевања граничари су, као и козаци, обављали за свој рачун и добијали новчано издржавање само у време рата. Живели су на пограничној територији са Турском (Војној Граници), дуж река Саве, Тисе и Дунава која се звала Крајина (козачко Поднепровље – Украјина). У 18 веку граничари су чинили трећину аустријске армије. Током 17. века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци Први помен о јужним Словенима у саставу козака пада у другу половину 16 века. У петстостраничном регистру сачињеном 30 марта 1581 године бележи се “Марко .. Српске земље”. “У Сич ишли су … и Срби и Бугари и Црногорци и други Словени”.Заједничка православна вера и језичка сродност су значајно допринели њиховој адаптацији у козачкој средини. О српском пореклу сведочи значајна количина презимена са кореном “серб” – Серби, Сербиново, Сербиненко. Многи су добили надимке од распрострањених имена међу Србима: Драган (драгоцени, Стојан, Ратко, Жарко, Мирко. Код запорошских козака се сусрећу српска презимена: Дукић, Зорич, Радић, Симић итд. Они који су заслужили поверење заједничке дружине бирали су се на највише војне дужности. Србин Остап је 1698 и 1700. године био војни писар Запорошске Војне Дружине. Томе су много доприносила војна умећа Срба, њихово знање језика, обичаја и турске војне тактике. Запорошка “Сабља” се попуњавала емигрантима из јужнословенских земаља све до њене ликвидације 1775. године. У трећој четвртини 18. столећа, тј. у последњем периоду постојања Запорошке “Сабље”, могло се у њој набројати и по неколико десетина Срба, о чему сведоче регистри и војна уверења – документи. Константин Србин је започео службу као “тумач, преводилац с тураског језика. Од 1744. он је више пута на Крим пратио посланике и ту су се очигледно испољвале његове дипломатске способности. Увиђа се његова учтивост и вештине регулисања конфликата. У козачку јединицу су пристизали захтеви “за именовање тумача козака Брјуховецког из јединице Косте Србина”. Константин Србин је 1754. г. био у чину козачког потпуковника – међу делегатима Истражне комисије по питању решења претензија кримских татара. А 1757. је био изабран за атамана Брјуховецке козачке јединице. Јосип Иванов син Србина је 1743. почео да служи у Запорошској Војној Дружини Полтавске козачке јединице. У војном документу се оцењује савесно испуњење свих наредби јединице. Јосип Србина је 1756. био изабран за пуковског писара Каљмиске паланке (вероватно округ или срез), а 1759. г. за пуковског писара у Самарској паланци. Током 17 века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци. За један од веродостојних извора држи се и регистар из 1649. године сачињен на темељима “Зборовског договора”. У њему се међу надимцима – презименима етнонимског порекла сусреће се име Сербин – Србин. Срби су у пуковнији су улазили у ред чак и козачке гнералне пуковније. Србин Митко Мигај је хетману Ивану Виговском био главни бунчужник (ја бих рекао ађутант – носилац козачке палице). Међу малоруским племићким породицама Генералне пуковније и пуковника Запорошке Војске у периоду “Хетманства” (1648-1764) има неколико родова српског порекла. То су Божићи, Дмитрашко – Рајићи, Милорадовићи, два рода Србина: грба “Лељива” Ивана Фјодоровича Србина, лубенског пуковника (1672-1674), грба “Лук” Војце Србина, пуковника пјереславског (1675-1677, 1679 – 1683), а од 1687 – 1688. козачки есаул. Козаци српског порекла у пуковнијама и у Генералној пуковнији су се често користили својим утицајем. У Пјереславској пуковнији Срби су читав век заузимали кључна места. Дмитрашко – Рајићи, Новаковићи, Србини, Требињски (Угричићи – Требињски)од друге половине 17.века чине команду пука. Потпуковници-пуковници Пјереславског пука српског порекла Дмитрашко-Рајићи грба “Сас” прво колено Родион (Рајча) Григорјевич Дмитрашко (ок.1635-1705), српског порекла, од 1665. у Украјини, где је био пуковник “волошких хоруга (украјинска јединица која брине о застави)”, пуковник пјереславски (1666-1671, 1672-1674, 1687-1688). друго колено Марко Васиљевић (ок.1645-1690), сестрић Родиона Дмитрашка, пуковски потпоручник, пуковски капетан (1687), “војни пријатељ (заменик сатника)” (1688). треће колено Алексеј Марковић (ок.1680-1704), “пријатељ-бунчужник” (заменик ађутанта који носи палицу). Дмитриј Марковић (ок.1680-1715), “војни пријатељ”, умро у сибирском прогонству. четврто колено Фјодор Алексејевић (ок.1704-1726), “пријатељ-бунчужник”, погинуо у Гиљанском походу. Василиј Алексејевић (ок.1704-1753), березански сатник, пријатељ-бунчужник, школовао се у Шлезији и Прагу. Андреј Дмитријевич (ок.1705-1760), пријатељ-бунчужник. Владимир Дмитријевич (ок.1709-1735), пријатељ-бунчужник. Пјотр (Петар) Дмитријевич (ок.1709-1749), пријатељ-бунчужник. Иван Дмитријевич (1703/1707-1775), пријатељ-бунчужник, био је ожењен ћерком пријатеља – бунчужника Степана Милорадовића. пето колено Фјодор Андрејевич (1736-1797), у служби од 1759, канцелариста одговара појму секретара) Генералне војне канцеларије, војни пријатељ (1765), пријатељ – бунчужник (1782). Павел Петрович (1736-1774), пуковски заставничар Пјереславског пука (1764-1767), градски пуковник. Фјодор Иванович (1744-1784), пуковски секретар, војни пријатељ. Иван Иванович (1767-1822), војни пријатељ. Извор: Четници, Магацин