Подсећање на јунака Србског добровољца у Донбасу

Постоји нераскидива веза између браће по вери православној и крви словенској, Срба и Руса, која  се потврђује када настану невоље, као што је рат. Тако је било деведесетих година, док је беснео рат против Срба, браћа Руси су похрлили да помогну, без обзира на срамно понашање тадашње руске власти. Данас бесни рат против Руског народа и Срби су похрлили да помогну, без обзира на срамно понашање “србске“ власти. То најбоље потврђују речи једног Руског добровољца, које је изговорио у документарном филму “Анђео са горе Заглавак“[1] – који треба обавезно погледати: “Без обзира на владу у Русији, ми обични руски народ, увек ћемо доћи у помоћ, па макар да нас и не позову. Зато што смо православни и зато што смо Руси.“ Наведене речи је својим примером потврдио Владимир Станимировић, који је рођен 21.11.1986.г. у Ваљеву од оца Миленка и мајке Марије, а одрастао је у Рађевским Ставама општина Крупањ. Чим је сазнао за храбар отпор Руског народа, европско-мајданско-фашистичкој творевини Украјини, стигао је у Донбас међу првим добровољцима у септембру 2014. године. Истакао се храброшћу и пожртвовањем у борбама, због чега је био високо поштован од сабораца, Срба и Руса, као и официра, који имају за њега само похвале као човека и војника. Чувени добровољац, снајпериста Дејан Берић је за њега рекао: “Владимир је један од првих који су дошли у Донбас. Био је ватрен, али веома дисциплинован. Увек се јављао добровољно да иде на задатак. Био је прави српски војник, храбар и неустрашив. Као редовни војник у Србији био је у Копненој зони безбедности. Од свих Срба који су били у Новорусији, Станимировић је највише времена провео на положају по рововима.“ Вечнаја памјат јунаку Владимиру Станимировићу. Владимирова неиспуњена жеља била je да се након окончања сукоба врати у Србију са породицом, како би његова мајка и сестра упознале супругу и дете. О томе је писао сестри Јелени, непосредно пре погибије. У Донбасу је у мају 2015. године засновао породицу са Рускињом Аљоном, која му је родила сина Марка 22. марта 2016. године. Према речима његових сабораца, Владимира су након што је добио сина убеђивали да напусти фронт, али је он желео да настави да се бори све док украјински фашисти прете грађанима Донбаса. Желео је изнад свега мир и био спреман да брани народ Донбаса све док он не буде постигнут. Погинуо је код Коминтернева 12. октобра 2016. године у артиљеријском нападу, током кршења примирја од стране украјинских фашиста. Сахрањен је у месту Амбросијевка у Доњецкој Народној Републици уз највеће војне почасти, уз стрељачки вод, представнике армије и државних органа ДНР-а. Владимир Станимировић је веровао је у Бога, волео је своју земљу и њену историју и узвратио је пуном мером дуг према нашој браћи Русима. Уместо закључка, завршићу речима из Светог Писма: “Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија,  али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов“ (2 Тим. 4:7-8). Учинимо што стоји до нас, остало ће дати Господ! Дана 5/18.10.2017. лета Господњег. Грешни раб Божији Горан Живковић —- [1] Филм је посвећен жртви руских добровољаца у борби за српски народ у рату 1991-95. у Босни и Херцеговини. Симбол те жртве је 20-годишњи Константин Богословски, један од погинулих на брдима Заглавак и Столац 12. априла 1993. године. О њему казује мајка Људмила, а о тој пресудној бици за слободу Вишеграда и улози српских добровољаца говоре њихови саборци и команданти. ИЗВОР: СРБИ НА ОКУП