Интерес наших владајућих елита не мора бити и интерес целог народа

ЕУ се налази у дубокој кризи и покушава да нађе путеве за њено превазилажење. Председник Европске комисије (нека врста владе ЕУ) је 1.марта 2017.године изнео свој виђење пута за превазилажење кризе наводећи пет могућих сценарија[1]. Пре неколико дана придружио му се и француски председник Емануел Макрон идејама о формирању парламента „еврозоне“ и изборима по јединственој процедури и јединственом списку за изборе[2]. Више је него очито да је идеја унитарне ЕУ са центром у Бриселу доживела неуспех и да се траже нови модели за њено даље функционисање. Садашњи модел општег консензуса је довео до блокаде рада и одлучивања али и показао апсурдност опште униформизације прописа у ЕУ[3].  И сам Жан Клод Јункер је признао да се мора „јасно предочити шта Европа (он користи израз Европа уместо ЕУ) може, а шта није у стању да учини“. По његовим речима, ЕУ не треба да се бави претераним прописима и регулативама и да „прописује какви једнообразни морају бити водокотлићи или висина љуљашки“. У раној фази формирања ЕУ сматрало се да државе кандидати бирају ниво интегрисаности у њене структуре. Неки су желели и политичку и економску и безбедносну интеграцију, неке само економску, неке и фискалну и монетарну…. Свако у складу са својим интересима. Данас је доминантан само један модел који ЕУ од уговорне претвара у принудну организацију. Дуго се говорило да то земље чланице чини равноправним док се и та илузија није распршила у сусрету са реалношћу која показује да је ЕУ у суштини клуб моћних и њима потчињених земаља при чему Немачка има одлучујућу улогу у наметању својих интереса. Показало се да је упозорење евроскептика да је и постојећа ЕУ већ организована у више „прстенова“ или брзина реалност у којој „богати“ не желе да вуку на грбачи сиромашне и да су времена кад су богате европске земље помагале укључење Грчке или Шпаније прошлост. „Стара Европа“ коју би обухватале Немачка, Француска и земље Бенелукса, жели да се окружи прстеном земаља које ће им бити заштитници и помоћници у стварима које су у њиховом интересу док би трећи круг земаља чиниле „помоћне земље“ осуђене на контролисани развој, експлоатацију природних ресурса и потпуну политичку и безбедносну контролу. Нема потреба да истичемо где би било место Србије. Па кад је већ тако зашто Србија не спреми своју платформу „приступања“ овако редефинисаној ЕУ. Овај нови, можемо га назвати, „модуларни приступ“ би пошао од анализе односа према ЕУ кроз три аспекта[4]: система вредности, економског аспекта и политичког аспекта и обухватао би оно што је у ЕУ корисно, пожељно или прихватљиво и оно шта је за нас непожељно, штетно или неприхватљиво[5]. Постојећи систем вредности у Србији је, и поред снажних утицаја са запада, и даље доминантно дефинисан припадништвом словенско-православној цивилизацији и заснива се на тежњама ка одређеним вредностима доминантно духовне природе (храброст, верност, искреност, солидарнос…). Доминантни систем вредности у земљама ЕУ је утилитарни морал са основном премисом да „вредиш онолико колико материјалних добара поседујеш“. Морални систем у Србији је доминантно заснован на традицији а на западу на строгим прописима. Запад сматра да је унутар друштвена борба позитивна јер тера друштво напред а наш систем би требало да буде заснован на борби сваког појединца да унапреди себе. Са становишта система вредности Србија и Срби као народ у ЕУ могу доћи само по цену одрицања од своје традиције и свог система вредности[6]. У економској сфери нема показатеља који доводе у директну везу степен привредног развоја и чланство у овој организацији. Напросто неке земље су биле богате и развијене и пре чланства у ЕУ, такве су и док су чланови ЕУ а биће такве и након изласка из ЕУ. Напросто, ради се о вековним процесима који немају директне везе са чланством у ЕУ. Прави показатељ је стање посткомунистичких држава у којима су сви показатељи (незапосленост, индустријска производња, степен сиромаштва…) неповољнији него пре уласка у ЕУ[7]. Улазак у ЕУ би представљао одустајање од повлађћеног положаја на другим тржиштима (посебно РФ). Према економским показатељима Србија може ући у ЕУ само по цену распродаје природних ресурса, прихватања полуколонијалног статуса и пораста друштвене неједнакости услед неолибералног модела привреде који фаворизује уски круг „супербогаташа“[8]; Са политичког аспекта приступање ЕУ је практично одрицање не само од суверености и независности већ и демократије. Бриселска бирократија коју нису изабрали грађани на изборима доноси прописе који имају надмоћ над законима држава чланица. На тај начин се интереси уског круга „моћних“ намећу као заједнички интерес. У безбедносној сфери се потецира теза да „ни једна нова чланица није ушла у ЕУ а да пре тога није ушла у НАТО“. За Србе и све грађане Србије, НАТО није одбрамбени савез већ злочиначка организација и било какво стављање сопствене одбране у руке главних спонзора „косовске војске“ за нас мора бити неприхватљиво. Једноставном и логичном анализом позитивног (владавина права, радно законодавство, екологија, слобода кретања….) и негативног (наметање идеологије хомосексуалности, укључивање у НАТО[9], неприхватање територијалне целовитости Србије, прихватање генетски модификованих организмизама као генетски  једнаких, продаја природних ресурса странцима…) лако би се могли дефинисати наши интереси а потом и и платформа за преговоре или договарање са ЕУ који у коначном и не морају а вероватно и не треба да буду везани за формално чланство, које уосталом већина грађана Србије и не жели, већ за облик патнерства на које нас упућују не само географска близина већ и сличности у културној и делом вредносној сфери. Стара констатација да ЕУ није самопослуга у којој узмеш шта желиш сада више не важи. ЕУ заиста треба да постане организација са којом се сарађује, не на основу наметања и присиле[10] већ на основама међусобних интереса и користи. Србија треба да на почетку јасно дефинише шта је за њу неприхватљиво и уколико је то ограничење за пријем у ЕУ да се то зна одмах на почетку а не један дан пре формалног пријема. Уместо 35 поглавља треба отворити само она за која смо обострано заинтересовани. Уколико се не може сарађивати са ЕУ као целином треба сарађивати са земљама чланицама ЕУ појединачно и то на бази међусобних интереса. Није наш подједнак интерес да сарађујемо са Литванијом и Италијом и није наш подједнак интерес да сарађујемо са земљама које прихватају ГМО или не прихватају, није наш интерес да тргујемо са земљама које нам под фирмом високог квалитета продају другоразредне производе и код нас развијају само „прљаве технологије“. Сунце Брисела не мора више имати тако привлачну гравитацију да усиса све државе и народе и поништи њихову самосталност и индивидуалност. Не само да ће се државе Европе кретати у више брзина већ и у више праваца сагледавајући властите интересе. Не треба допустити да будемо залуђеници који се последњи укрцавају на брод који већ увелико тоне само да бисмо помогли старим путницима да се конфорније укрцају у чамце за спасавање и махну нам за поздрав односећи са брода све што могу да понесу. И наравно, треба да схватимо да интерес наших владајућих елита које већ меркају места по енормно плаћеним европским институцијама не мора бити и интерес целог народа. Када за неколико година нови талас економске кризе протресе планету све илузије о једнакости и солидарности ће нестати а међусобно ће се држати само они народи које повезује заједнички дугорочни интерес или вишевековно савезништво и припадништво истом цивилизацијском „клубу“[11]. Када запрети рецесија илузија је да ће немачки порески обвезници подржавати Бугарску или Естонију нестаће у трену. У српском народу постоји изрека: „У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“. Све то вреди и за ЕУ. Лако је делити лекције и обећања у време општег напретка и илузије о крају историје. Савремена цивилизација која почива искључиво на неолибералној преваги финансијског капитала над свим другим облицима власништва крупним корацима граби ка свом суноврату. Економски балон је пред пуцањем а истовремено га доводи до пуцања и привремено одржавају само „штампарије долара и евра“….. И само да подсетимо, Европа у више брзина подразумева, што би Немци рекли, и „риверц“ као једну од брзина, односно да све што ЕУ наметне својим чланицама и кандидатима данас није заповест за сва времена и да неке ствари попут једностраног признања квазидржаве Косова или ГМО не мора бити пресуда за сва времена већ само међуфаза у процесима дугог трајања. _______________________________________________________________________________________________________ [1]www.blic.rs/vesti/svet/eu-sa-vise-brzina-unija-kakvu-poznajemo-se-menja-a-najgore-ce-proci-zemlje-istocne/vqtzcn7 Наравно постоји и шести а то је институционални распад ЕУ [2] rs.sputniknews.com/evropa/201709081112590793-Makron-Francuska-EU-/ [3] Присиљавање Данске да донесе прописе о „жичарама“ за успон на планине или чињеница да прописи о узгоју купуса имају обим од преко 27.000 речи служе као  тема за подсмех а не поштовање према институцијама ЕУ. [4] Детаљније је о овим питањима писао млади аутор Димитрије Марковић у својој књизи „Европска унија – највећа превара 21.века“, бајина башта 2015. [5] На једноставан начин као што се очекује од сваког малог предузетника да изврши тзв. SWOT анализу (енгл. SWOT analysis, акроним од енглеских речи: Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats – снаге, слабости, прилике, претње) је техника стратегијског менаџмента путем које се уочавају стратегијски избори довођењем у везу снага и слабости предузећа са шансама и претњама у екстерном окружењу. [6] За Србе је од посебног значаја однос према породици и деци. У ЕУ се деца све више сматрају „државном својином“ јер се родитељима ускраћују традиционална права а држави даје моћ да утиче на приварност. [7] Чак се и за потребе охрабривања придруживања ЕУ у нарученој анализи израђеној 2003.године наводи да ће трошкови придруживања бити огромни због:  Отежаних услова пословања услед јаче конкуренције уз затварање одређеног броја предузећа; Смањивање плата у мање конкурентним секторима; Раст незапослености услед ликвидације неконкурентних фирми; смањивање буџетских прихода услед смањивања царина; негативни ефекти на текући биланс услед повећаног увоза…. [8] У свим земљама чланицама примљеним 2004.године економски показатељи су неповољнији него пре пријема у унију. [9] На самиту НАТО-а у Варшави у јулу 2016. године, двије организације су представиле подручја за ојачану сарадњу у светлу заједничких изазова на истоку и југу, укључујући борбу против хибридних пријетњи, повећање отпорности, изградњу одбрамбених капацитета, сајбер одбрану, поморску сигурност и вежбе. Више од 40 мера за унапређење сарадње између НАТО и ЕУ у договореним областима одобрили су министри иностраних послова НАТО у децембру 2016. године. [10] Најновији прмер отворене присиле је одлука Европског суда којим се намећу квоте илегалних миграната земљма источне Европе. [11] Примера ради неформално је већ формирана безбедносна заједница англофонских држава (Велика Британија, Каданад, САД, Аустралија и Нови Зеланд) која међусобно размењује поверљиве информације на које немајуправо Француска или Немачка.     слика https://smspudilj.livejournal.com/224823.html