Строго Поверљиво: Како је 252. оклопна бригада неопажено пребачена на Косово и Метохију

У условима непрекидног извиђања из космичког и ваздушног простора (8 до 12 сателита), авиона типа „авакс“ (два до четири система око СРЈ, углавном са простора Мађарске, БиХ и Македоније) и више извиђачких авиона НАТО-а, из Краљева је на простор Космета, на почетку рата, пребачена у маневарском и ватреном смислу најмоћнија јединица Војске Југославије, са задатком да заустави евентуалну копнену агресију Алијансе

Oперација Војске Југославије изведена на почетку НАТО агресије јединствена је после Другог светског рата, односно након искрцавања у Нормандији. Генералштаб ВЈ издао је на почетку рата наређење за ојачање Треће армије 252. оклопном бригадом Прве армије и њено довођење из гарнизона Краљево на Косово и Метохију. У условима НАТО агресије био је то изузетно тежак и сложен задатак. Када се сва возила, гусеничари и точкаши оклопне бригаде поређају у јединствену колону, дужина тог поретка износи око 60 километара. У условима апсолутне превласти НАТО-а у ваздушном простору и непрекидног извиђања из сателита, авиона „авакс“ и извиђачких авиона, та операција је била осуђена на неуспех. Али нужда закон мења…

На почетку НАТО агресије на СРЈ прекинуто је школовање у највишој образовној институцији ВЈ – Школи националне одбране (ШНО). Слушаоци 42. класе упућени су у јединице и команде ВЈ да ојачају одбрану. Један од њих, потпуковник Младен Божић, тенкиста са изузетним искуством (ратовао у Хрватској и БиХ) добио је прекоманду у Крагујевачки корпус. Није ни стигао да се тамо размести, када га је командант овог корпуса генерал Живомир Смиљковић, по хитном поступку, упутио у Краљево. Тако силом прилика постаје планер и реализатор веома обимне и осетљиве операције пребацивања 252. оклопне бригаде на простор Косова и Метохије.

У ДВЕ КОЛОНЕ ДО ЦИЉА

„Требало је за кратко време планирати пребацивање бригаде на простор Косова и Метохије. Да бисмо избегли сваки ризик, одлучили смо се да дужина композиције возова буде толика да могу да се склоне у тунеле. Укрцавање и искрцавање такође су биле тачке на том путу којима је ваљало обратити нарочиту пажњу“, казује двадесет година после овог подухвата пуковник у пензији Младен Божић.

Према наређењу и плану Генералштаба ВЈ било је предвиђено да бригада крене на марш у две колоне: прва, главна колона, борбена оклопна возила, која се превозе железницом; друга, помоћна, коју чине позадинске и остале јединице на моторним возилима, које маршују сопственим ,,ходом“. Маршрута је била: Краљево – Рашка – Лешак – Косовска Митровица – Приштина – село Лапушник – Клина. Дужина маршруте је око 250 километара. У Краљеву је припремама за транспорт командовао начелник штаба пуковник Србољуб Гавриловић.

Оперативци Треће армије и Приштинског корпуса „снимили“ су начин дејства НАТО авијације. Утврдили су да су напади били најслабији између 4 и 8 часова изјутра, али с повременим налетима извиђачке авијације и авиона А-10. Поред тога, код сваког прекида дејства вршена је симулација налета авијације.

„Наређење за марш стигло је изненада. Требало је за четири часа обавити све припреме, урадити план маршевања, попунити јединице муницијом и горивом и кренути пут Космета, где су моћне осамдесетчетворке (наш тенк М-84) жељно ишчекивале да би се успешно зауставила евентуална копнена агресија НАТО снага и терориста. Након изузетно брзих припрема, прва композиција транспорта у коме су била три воза на којима су били најсавременији тенкови М-84 и БВПМ-80, кренула је 28. марта, у 22 часа и 30 минута. За њом још две. То је био почетак марша који је трајао четири дана и почетак жестоког надигравања с НАТО авијацијом. Да је транспорт откривен и уништен, терористи и НАТО би били у великој предности. Борбени део бригаде пребачен је у четири транспорта по три воза, што је укупно 12 железничких композиција. Огромну помоћ пружили су нам железничари којима и овога пута одајем признање на високој професионалности“, наводи Божић.

МОГЛИ ДА ДЕЈСТВУЈУ И С ВАГОНА

Приликом планирања транспорта обезбеђена је сигурна и непрекидна веза између железничких композиција и моторизованих колона, добра веза и координација са железницом, прикупљени су прецизни подаци о броју тунела и мостова на маршрути, утврђена дужина сваког тунела и дужина сваке железничке композиције, регистроване све рампе за искрцавање тенкова са железничких вагона, утврђене погодне обилазнице око свих мостова на Ибру и пронађени су погодни рејони за склањање моторних возила ако буду откривена и нападнута.

Команда Треће армије издала је наређење да се упути заједнички тим Треће армије и Приштинског корпуса у 252. оклопну бригаду ради координације, као и да се одреде јединице из Приштинског корпуса за обезбеђење проласка композиција на успутним станицама и критичним деоницама, посебно кроз Косовску Митровицу, Вучитрн и од Косова Поља до Клине.

Наређено је и да се изврши добро маскирање тенкова на вагонима и измене силуете тенкова, да се изврше припреме да поједини тенкови могу дејствовати и с вагона, да се прецизно планира „сакривање“ композиција у тунеле и усеке на прузи у случају налета авиона, да се обезбеди сигурна веза команде транспорта и свих композиција са Оперативним центром Треће армије и Приштинског корпуса. У сарадњи са «Југословенским железницама“ обезбеђено је да се обуставе сви предвиђени поласци возова док се не заврши превожење бригаде и да се заустављање композиција врши без уобичајене процедуре, да код сваког машиновође буде по један старешина са уређајем за везу, као и да се предвиде места на маршрути, где нема истоварних рампи, како би у случају напада на композицију или оштећења пруге тенкови могли брзо напустити вагоне.

Према плану марша предвиђено је да комплетна бригада стигне на Косово и Метохију за четири дана.

ДАН КАДА СУ ПРОКЛИЗАВАЛЕ ЛОКОМОТИВЕ

„Приликом транспорта тенкова и оклопних транспортера на почетку композиције је путнички вагон у који се смештају посаде и старешине. Следе тенкови са пуним резервоарима горива и комплетним борбеним комплетом граната, да би у последњем делу воза биле укрцане резерве горива, мазива и муниције“, прича Божић.

У 19.15 часова 28. марта било је извесно да ће марш помоћне колоне почети по плану, а главне колоне око 22.30 часа, због процедуралних питања које службеници „Југословенских железница“ завршавају. Главна колона, са тенковима, била је укрцана на три железничке композиције, предвиђене да у утврђеним временским интервалима иду једна иза друге. У првој локомотиви прве железничке композиције био је управо потпуковник Младен Божић.

Пребацивање композиција је било од тунела до тунела. Мада је претходно проучена метеоролошка ситуација, то јест да су се над делом Србије, куда је пролазио транспорт, надвили ниски облаци, због летова извиђачких авиона требало је предузети мере опреза.

Око један час после поноћи, 29. марта, воз је заустављен у станици Лешак. Шеф станице Радојко Брајовић позвао је команданта транспорта потпуковника Божића и саопштио му да је постављен локатор испод моста који је на седам километара од транспорта. Локатор је открио чувар пруге. Даље се није смело, јер би локатор могао да укаже авионима НАТО-а да имају уносан циљ. Транспорт је заустављен на отвореној прузи, а ближи се јутро. Божић успоставља везу с дежурним у 125. бригади у Косовској Митровици и тражи да пошаљу специјалну јединицу да уклони локатор. Док су борци уклањали локатор, Божић, који је имао наређење да се превожење бригаде обави искључиво ноћу, знајући да још два воза иду иза и да током ноћи неће стићи на одредиште, са железничарима, који су знали дужину свих тунела на релацији до Косовске Митровице, прави план да сакрије возове у тунеле дуж пруге. Сакривање мора да заврши пре свитања.

Како Марфијеви закони никако не мирују, аутомобилу којим се превозила екипа за уклањање локатора пукла је гума, а резервне није било. Из базе је послато друго возило, па је све то потрајало одвише дуго. Након уклањања локатора, око 3 часа и 30 минута, воз је кренуо даље. Покрет се одвија у потпуном мраку, без упаљених светала. У ваздуху је те ноћи, долином Ибра, просто врило од НАТО авиона који су тада најжешће гађали Приштину.

„Због огромног терета које су вукле, дизел-локомотиве су на успонима проклизавале. Најпре сам уочио машиновођу како повремено повлачи неку полугу. Питао сам га шта то чини, а он ми рече да испушта песак на шине, како дизелка не би проклизавала. Тај ефекат је појачавала и ситна киша која је непрестано влажила шине“, присећа се Божић.

ТЕШКА ОДЛУКА ЗА ОФИЦИРА

Око 6 часова и 30 минута први воз улази у тунел „Кула“ и ту се скрива. Други је у тунелу „Павлица“ а трећи у „Бањској“. Након скривања возова у тунелима, Божић је с мајором Петрушевским, који је касније погинуо на Космету, пешке отишао до станице Лозиште. Око 7 часова обавештава генерала Смиљковића, команданта Крагујевачког корпуса, где се налази и успоставља везу с генералом Лазаревићем коме подноси извештај да је колона точкаша с потпуковником Лукићем на челу већ дошла на одредиште у Липљан и пита га шта даље да ради.

Лазаревић му одговара да је неопходно да бригада што пре стигне у Липљан и одмаршује у рејон Клине, а да су, што се НАТО авијације тиче, исти и дан и ноћ. Божић обавештава Лазаревића да има наређење да кретање бригаде буде искључиво ноћу.

Процењујући ситуацију и временске прилике, Божић је питао отправника возова станице Лозиште Мила Недељковића: „Колико се може задржати оваква облачност у овом делу“? Недељковић је одговорио: „Може да потраје и недељу дана.“ Његов одговор био је пресудан да Божић одлучи да транспорт крене према Липљану. Била је то храбра одлука потпуковника Божића који је имао велику одговорност за судбину, по ватреној моћи, једне од најјачих јединица ВЈ. Прави, способни и храбри официри се управо препознају и стасавају у најтежим тренуцима када сами морају да донесу најтеже одлуке. Божић наређује борцима да рашпанују тенкове и оклопне транспортере, да возачи уђу унутра и да, ако дође до напада авијације, спусте тенкове и транспортере с вагона и заузму растресит распоред. Радио-везом јавља да крену и остали возови и да уђу у тунеле у којима су били претходни.

„Тенковске посаде биле су обучене да у случају потребе, заустављањем једне гусенице и окретањем за око 90 степени слободним падом сиђу с вагона, наставе кретање, односно ступе у борбу. Због тога смо током планирања добро проучили рељеф дуж којег је железничка пруга“, истиче Божић.

У 10.20 часова моторизована, помоћна колона стигла је на маршевски циљ, у рејон Клине. У 18.30 часова борбени део 252. оклопне бригаде кренуо је из тунела и прошао Косовску Митровицу. Одмах затим и други део бригаде кренуо је из Краљева.

Празни вагони враћани су у Краљево, где су товарена ратна средства бригаде. И поново на Косово и Метохију. Возови су имали 28 до 32 вагона. За четири дана у 12 возова пребачено је више од 100 тенкова, 72 оклопна транспортера, 18 самоходних артиљеријских оруђа, дивизион противваздушне одбране са многобројним средствима, инжињеријски дивизион са снажним грађевинским машинама, ровокопачима, полагачима мина…

БРИГАДА ОСТАЛА ,,НЕВИДЉИВА“ ДО КРАЈА РАТА

У 0.07 часова 30. марта 1999. године први ешалон 252. оклопне бригаде са тенковима стигао је у рејон Клине и почео са развођењем јединица и поседањем зоне одбране. Други ешалон маршовао је по плану. У 3.10 часова, возови другог ешалона с тенковима 252. оклопне бригаде прошли су железничку станицу Косово Поље и наставили марш ка Клини. У 5.30 часова и друга колона стигла је у Клину, а 2. механизовани батаљон у Липљан.

И тако је 252. оклопна бригада са најмодернијим тенковима и највећом ватреном моћи стигла неопажено на Косово и Метохију. Био је то прави подвиг. Довести бригаду, поред шпијунских сателита, најсавременијих извиђачких система и авијације, пред „носем“ планера НАТО-а.

Мало ко је могао да поверује да се овај задатак може извршити без већих проблема. Показало се да НАТО, поред све технике, није успео да је открије. Стигла је на Космет непримећена.

На опште изненађење и шок планера НАТО-а и њиховог портпарола Џејмија Шеја обелодањено је „да са на Косову и Метохији у распореду Приштинског корпуса налази нова јединица“.

Одмах по доласку на маршевски циљ, Команде Приштинског корпуса и 252. оклопне бригаде предузеле су бројне маскирне мере и поступке да бригада и даље остане „невидљива“ и за „аваксе“ и за сателите. Био је то велики успех, пре свих старешина и војника 252. оклопне бригаде, Команде Бригаде и команданта транспорта потпуковника Младена Божића.

Колико су у команди НАТО-а стрепели од ове бригаде показало се када су из авиона бацали летке у којима су позивали припаднике једног од батаљона 252. оклопне бригаде да се предају „иначе ће их уништити њихови авиони А-10“. Тада су били убеђени да је само један батаљон 252. бригаде био на Космету, а не цела бригада.

Укрцавање тенкова обављено је у готово потпуном мраку. За дан превожења изабран је онај када је била ниска облачност, тако да је било готово немогуће извиђање из ваздушног простора. По пребацивању оклопне бригаде на Косово и Метохију, бесни планери НАТО-а наредили су рушење мостова на прузи којом је пролазила композиција.

У рејону борбеног распореда оклопна бригада је била добро маскирана, тако да није могла бити уочена из ваздушног простора. Већи део тенкова био је укопан у земљу, уз лаку маскирну покривку, а део смештен у гараже, штале, хале и друге погодне објекте.

Приликом обиласка јединица нижег нивоа 3. маја на путу Малишево–Кијево, код речице Мируша, из заседе терориста је потпуковник Божић тешко рањен. С обзиром на чињеницу да није могао да се даље креће, остао је на скровитом месту упутивши свог возача како да се пробије до артиљеријске јединице и јави им где се он налази. Током ноћи ратни другови су једним оклопним и једним санитетским возилом стигли до Божића и транспортовали га у пећку болницу. Потом је пребачен на ВМА. Издржао је осам операција. Лечење и опоравак трајали су годину дана.

После агресије пуковник Божић био је командант оклопно-механизоване бригаде, а официрску каријеру завршио је 2006. године на дужности заменика начелника Персоналне управе Министарства одбране. Од тада је прошло 13 година, а Божић с породицом још станује у касарни, надајући се да ће му бити додељен стан.

„У Војној академији на Бањици операција пребацивања 252. оклопне бригаде на Косово и Метохију се посебно изучава. Тај догађај и заслужује такав однос. Мене, мада немам мрље у официрској каријери, нису ниједном позвали да кадетима испричам ту велику причу. Изгледа су ме заборавили“, рекао нам је пуковник Божић.

(Печат)