Нема уласка у ЕУ, без приклоњења папи
“Уједињена Европа не може да опстане само на политичким, монетарним, економским унијама, већ јој је потребно и духовно, спиритуално уједињење”, (милански надбискуп Карло Марија Мартини, у изјави за НИН)
„Док је Његош био у Италији на лијечењу, једног дана су пролазили градом у кочији, кочијаш је одједном стао и затражио да Његош и госн Ћурчић који је био у кочији, изађу и поздраве папу. Његош зачуђен каже: Божда ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало народа црнoгорскога, нека иде папа својим путем, нека силази с кола ко му је досад силазио, а владика црногорски заиста неће…“ (8. април 1951. Писма из Италије, Љуба Ненадовић)
Данас су нека друга времена и други обичаји. Неке наше владике и специјално одлазе у Италију да би се видјеле с папом, а црногорски премијер Душко Марковић, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, и предсједник Скупштине Иван Брајовић, више пута су упутили позив папи да дође у Црну Гору.
Слично је, по том питању, државничко расположење и у Србији, што је недавно потврдио и Ивица Дачић, потпредсједник Владе, гостујући код Миломира Марића у Ћирилици: „Нама треба папа! Ватикан није признао Косово. Нама папа може пуно да помогне око Косова и одбране наших манастира.“
Један високи црквени званичник недавно је изјавио да је зближавање с Ватиканом потребно из два разлога. Прво, римокатолици су „ипак хришћани“. Друго, ми морамо скупа са папом да заштитимо хришћане који су прогоњени и убијани на Блиском истоку.
На жалост, римокатолици више нијесу хришћани, већ јеретици.
Што се тиче заштите хришћана Блиског истока, то је могуће чинити и без сусрета с папом, без љубљења његове руке. Представници православља и римокатолицизма могу, рецимо, на платформи УН донијети одлуке и чињења у циљу заштите хришћана на Истоку.
Не разумијем заборавност неких у погледу чињења Ватикана. 80-тих година. Паписти су дрско узурпирали све православне храмове у Западној Украјини и још увијек их нису вратили. Извели су крвави Мајдан у Кијеву под паролама „Убиј Русе!“ и „Смрт Москаљима!“. Свакако, финансијер су биле САД, али и Ватикан је дао свој велики допринос „Обојеној револуцији“ у Украјини.
Данас ниједан иоле озбиљан интелектуалац неће спорити значајан утицај Римске курије у процесу рушења Берлинског зида, распада Совјетског Савеза и изазивања ратова на простору СФРЈ. Трагично је да, после свега, у времену када бранимо последње мрвице своје територије, свог идентитета, своје духовности, свога достојанства, наши главари и даље вјерују у помоћ и добрe намјерe Папске курије.
Покушаји унијаћења
Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вјере, а његови мисионари крећу у акцију преко Јадрана. Римска курија је тако послала ученог трговца Франа Леонардиса који је, поткупљујући свештенике и монахе, успио да поунијати Паштровићe; док је то исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вјери прадједовској.
Чинило се да ће Леонардис највећи успјех остварити преко митрополита Мардарија, који је, због претешких услова у којима је Црна Гора живјела, 1639. године признао папу као „самодршца цијелог хришћанства“. Папа Урбан Осми одушевљено је поздравио одлуку цетињског владике и обећао му „мисионарски хонорар“ на сваке три године.
Године 1648. у манастиру Морача, римски мисионари, унијати из Украјине, праве лажне саборе са којих папи шаљу писма о томе како су наводно Срби тог краја спремни да се поунијате. A 1651. године, група требињских унијата устаје против херцеговачког митрополита Светог Василија, због чега он одлази у манастир Острог, настављајући да чува вјерски и национални идентитет свог народа.
Новији примјери
Но, не треба да идемо далеко у прошлост да се увјеримо у доброчинства „сестринске цркве“. Ватикан и Њемачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским границама приликом распада СФРЈ 1991.
Историчар Милан Булајић у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1991/92„, тврди: „Одлуке о коначном разбијању југословенске државе, покренуо је Ватикан – Света столица; на састанку папе Јована Павла Другог са њемачким министром Геншером, договорено је да се разбијање СФРЈ оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991.“
Државни секретар Ватикана упутио је, 26. новембра 1991. године, свим чланицама Конференције о европској безбједности, меморандум са захтјевом за признање Словеније и Хрватске као независних држава: „Света столица је мишљења да је дошло вријеме да се међународно признају Хрватска и Словенија и то прије Божићних празника.“
У јесен 1995. године, када је требало бомбардовати Србе у Босни, папа Јован Павле Други је подржао Клинтонову политику: „Рат који објављује рат рату је праведан и нужан!“ (15. 09. 1995.)
Пакт Ватикана и Вашингтона
Владари из „сјенке“ знају да нема опстанка њиховог чеда – Европске уније, без уједињења душа; то је, уосталом, јавно (у интервјуу НИН-у, 21. фебруара 2012) изјавио милански надбискуп Карло Марија Мартини: “Уједињена Европа не може да опстане само на политичким, монетарним, економским унијама, већ јој је потребно и духовно, спиритуално уједињење.”
Зато Запад, поред НАТО-а, као ударне војне песнице, има и Свету столицу за освајање на духовном пољу, које је заодјенуто слаткорјечивом причом о екуменизму као “дијалогу спасења”. Ватикан је од 1943. године (а то је доказала Ани Лакроа Риз у својој студији о спољној политици Курије) у савезу са Вашингтоном, ради помоћи Империји у остварењу глобалистичких геополитичких циљева.
– Од пакта Реган-Војтила, који је био увод у рушење Источног блока, па све до данас, циљеви ове осовине су заједнички. Зато уласку у ЕУ и НАТО, претходи конкордат с Војтилиним наследником – истиче др Владимир Димитријевић, аутор књиге “Папа у Србији да или не?”
Посебно ћу писати о сусретима папе Јована Павла II и предсједника Совјетског Савеза (1985-1991) Михаила Горбачова, на којима је кован план за разбијање и унијаћење земаља иза „гвоздене завјесе“. Дејв Хант, у својој књизи “Глобални мир и појава антихриста“ 1991. године, каже: „Без обзира каква будућност очекује комунизам, свијету није суђено да дође под власт неког марксистичког диктатора, већ под власт антихриста. Неће побиједити атеизам, већ лажна религија! А Римокароличка црква имаће кључну улогу у том преврату, и тако одредити судбину човјечанства.“
Све што смо у међувремену, у ове три деценије, видјели, иде тој тези у прилог. Бијела кућа – Света столица – НАТО – ЕУ… нијесу случајни партнери, већ удружена злочиначка организација за освајање Истока.
Донко Ракочевић/Седмица.ме