Србија мора да обнови везе са својом дијаспором
У просторијама Српског културног центра „Ћирилица“ у Београду, Портал „Стање ствари“ је 11. јануара организвао трибину на тему: Матица и расејање-како повратити изгубљено поверење. На трибини су говорили: Александар Лазић-главни уредник портала „Стање ствари“, Мило Ломпар- професор Филолошког факултета, Милош Ковић-професор Филозофског факултета и Никола Живковић-публициста и преводилац. Трибина о српској дијаспори (Фото: Слободан Митровић) […]
Србија мора да обнови везе са својом дијаспором
У просторијама Српског културног центра „Ћирилица“ у Београду, Портал „Стање ствари“ је 11. јануара организвао трибину на тему: Матица и расејање-како повратити изгубљено поверење. На трибини су говорили: Александар Лазић-главни уредник портала „Стање ствари“, Мило Ломпар- професор Филолошког факултета, Милош Ковић-професор Филозофског факултета и Никола Живковић-публициста и преводилац.
Трибина о српској дијаспори (Фото: Слободан Митровић)
Ова тема је веома важна за српско друштво с обзиром на то да више милиона Срба живи изван своје земље, према проценама- једна трећина укупне популације.
Држава Србија је својевремено развијала односе са српском дијаспором и покушавала да институционализује сарадњу кроз Министарство за дијаспору што је имало одређене резултате, али променем власти 2012. године је то министарство укинуто као и Министарство за Косово и Метохију.
У прошлости су се успостављањем веза матице и дијаспоре ванинституционално бавили и они који су изиграли поверење Срба који живе у иностранству, што је створило огромну препреку.
У уводном делу Александар Лазић је изнео мишљење да сви Срби који живе у расејању имају право да учествују у јавном животу Србије и да нико нема право да им то оспорава.
Он мисли да матица мора да успостави везу са дијаспором и обнови поверење.
Професор Мило Ломпар је подсетио на мисао историчара Радована Самарџића да су Срби кроз историју били народ код кога се увек један део народа одвајао. То је подела Срба унутар верских прекомпозиција Балкана што је временом попримило облике различитик својстава. Једно од тих својстава је оно које је уочио Бенјамин Калај, можда један од најбољих познавалаца српског менталитета, да је регионалнаодносно партикуларистичка свест код Срба, неко стање духа.
Професор Ломпар сматра да је тај увид Калајев веома сложен и тачан и да он показује да та врста неспособности за целину је нешто што битно обележава нашу културну ситуациују.
Он наводи пример недавне изјаве министра спољних послова Србије, која је била усмерена привидно против црногорске политике, а у ствари је имала за циљ да сакрије главну тему а то је сарадња подгоричког и београдског режима.
Око тога се повела тема како се одиграла црногорска окупација Србије што је постакло страсти у тренутку када Српска православнха црква трпи застрашујући удар у Црној гори и када њени великодостојници, превасходно митрополит Амфилохије и владика Јоаникије, управо делују интегралистички сматрајући да унутар православних људи у Црној гори не треба јачати оно што их разликује, већ треба јачати осећај заједништва.
Професор Ломпар је навео пример Јермена који су успели да интегралистичком свешћу повежу матицу и своју бројну дијаспору и да заједнички делују на остваривању својих циљева што се видело приликом лобирања и коришћења међународних околности што је довело до тога да Амерички конгрес и Француска и Шведска признају геноцид над Јерменима који је извршен 1915. године. Он сматра да Србима недостаје та врста свести усред различитих прилика и околности у 20. веку. Он сматра да је највећа препрека успостављању и развоју добрих контаката Србије са дијаспором тај што држава нема културну политику и што је Срспка православна црква практично једна једина интегралистичка установа. То је разлог зашто СПЦ трпи оволике притиске, како би се та комуникација прекинула. Он сматра да је пасивни отпор у овим оконостима оно што има облик и садржај отпора. Овакав предлог може да наиђе на неразумевање због тога што то прво није у нашој традицији, а са друге стране наши људи често мисле да је пасивни отпор кад не радиш ништа. Ово што сада гледамо у Црној гори, то је пасивни отпор. То је мирно али упорно показивање незадовољства у различитим садржајима јавног живота.
Професор Милош Ковић је говорио о искуству које су он, професор Ломпар и Бранимир Нешић стекли на серији трибина одржаних у САД и Канади током августа и септембра прошле године под називом: „Темељи српске културе и зватна историја Срба“. Он сматра да се последњих десет година појављује једна нова генерација која није спремна много на компромис и која није расла у заблуди као што је то генерација њихових родитеља (мислећи на Југославију).
Професор Ковић сматра да смо сада у ситуацији да поново сагледавамо своју прошлост и размишљамо о низу тема које нисмо довољно разјаснили, а тичу се нашег идентитета.
„Ми имамо сјајне и веома способне појединце, велике потенцијале, али нам је јако тешко да саставимо тим“-додао је професор Ковић.
Он сматра да се мора артикулисати политичко вођство и да то људи не могу сами да ураде. Кључну улогу би требало да одигра наша држава, али она се тиме не бави. То је још један доказ посусталости и пропасти у коју су нас довеле политичке елите.
Нашу људи у иностранству би морали да се бави лобирањем за државне и националне интересе, али им је потребан утицај матичне државе.
Господин Никола Живковић је говорио о свом дугогодишњем искуству живота у Немачкој и проблемима са којима се српска заједница тамо сусреће.
У дискусију се путем скајпа укључио и новинар Небојша Малић који већ годинама живи и ради у Вашингтону.
Професор Слободан Самарџић који је био у публици изнео је своје утиске о теми трибине. Он сматра да Влада има инструменталан однос према дијаспори и да нема никакву стратегију, што је одликовало и неке претходне власти. „Укидањем Министарстава за дијаспору и Косову и Метохију 2012. године назначено је да ове теме нису приоритет. С друге стране без државних институција се не може ништа урадити. Ми можемо да разговарамо на ову тему, можемо и спонтано да се организујемо и остварујемо везе са нашим људима у целом свету али све то нема снагу коју би такав један посао захтевао, а то је снага државне администрације. То не значи да треба чекати да се таква околност промени, потребно је деловати“.“-истакао је професор Самарџић.
Као пример навео је организацију „Група за просперитет Србије“ коју чине Срби повратници из расејања.
Драгана Трифковић