Турски гамбит са очигледним исходом, Ердоган већ зна да је изгубио

У настојању да свету покаже своју снагу, Реџеп Тајип Ердоган је у неку руку сам себе разочарао и у исто време отишао предалеко Наравно да Ердогана не можемо назвати најуспешнијим играчем у сиријској кампањи. Сједињене Државе су се стационирале око нафтних поља. И већ дуже времна их нимало не занима свргавање Башара ел Асада. По […]

Турски гамбит са очигледним исходом, Ердоган већ зна да је изгубио

У настојању да свету покаже своју снагу, Реџеп Тајип Ердоган је у неку руку сам себе разочарао и у исто време отишао предалеко

Наравно да Ердогана не можемо назвати најуспешнијим играчем у сиријској кампањи. Сједињене Државе су се стационирале око нафтних поља. И већ дуже времна их нимало не занима свргавање Башара ел Асада. По навици повремено дају оштре изјаве о Дамаску, истовремено зарађујући прљав, али и не тако мали новац на сиријској нафти. У међувремену, званични Дамаск прикупио је значајан број победа у борби за ослобађање Сирије од милитаната. Русија му је у томе помогла, чиме је стекла статус правог мировнњака и борца против тероризма.

И и свему томе, Ердоганова достигнућа су бледа. Својевремено је могао да се окористи од сиријске нафте, али шанса је пропуштена. Све донедавно чинило се да је ситуација овде под његовом потпуном контролом и он је великодушно дарио савезнике својом подршком, без којих би заиста било много теже превладати најгоре фазу сукоба. Сада се то променило. Ердоган је увидео да су остаци некадашњег луксуза сада једна гомила оданих џихадиста које сиријска војска немилосрдно разбија. И због тога у Сирији долази до још једног круга ескалације.

У прошлости су се такви тренуци сређивали преговорима Ердогана и Путина. Чак је и брза турска офанзива на Курде на североистоку Сирије заустављена. Странке су увек нашле компромис. Једино Ердоган после тих споразума није изгледао као победник. Због тога сада тако жестоко одбацује такав сценарио. Требао му је сопствени рат, мали и победоносан. А ту су се појавили први проблеми.

Док су тензије расле у Идлибу, Москва традиционално није журила са оштрим нападима. Русија је суздржано инсистирала на окончању сукоба, пажљиво наговештавајући Ердогану да иде предалеко. Изгледа да је у Анкари та суздржаност схваћена, ако не као слабост, онда сигурно као неспремности да се умеша у сукоб. И то је логично, јер Турска није само партнер Русије у сиријском конфликту, већ је и купац руских војних производа. Ради ракетних система С-400, Анкара је чак упропастила односе са Вашингтоном. Али самопоуздање није помогло турској елити. Када је дошло до сукоба у Идлибу, показало се да се руске трупе нису дистанцирале од битке. Авијација је и даље активна и лишава Турке и њихове верне милитанте сваке прилике за напредовање.

Дакле, дошло је време за позив у помоћ, а медији су пренели да се Анкара обратила Вашингтону за ракетне система Патриот. Захтев је био да их Сједињене Државе распореде на граници са Идлибом и пресретну руске и сиријске авионе. Истина, тај потез је очајнички, с обзиром на несагласиве разлике између Турака и Американаца.

Од самог почетка ове авантуре било је јасно да западне земље нису гореле са жељом да се у њу укључе чак ни због савезника НАТО-а. Локални сукоб на северу Сирије може лако прерасти у рат са Русијом и чак у нови светски рат. Вероватно је свест о тој чињеници оно што спречава америчку команду од размештања комплекса Патриот у Турској. Извори Политика рекли су да се службеницима Стејт департмента ова идеја заиста свиђа, али они не сносе одговорност за руски авион који је раније оборен. Да ли ће се то случајно или не, последице је лако погодити.

Ердоган је схватио да не може да очекује подршку. Оно што он очигледно није схватио је да његова кампања неће ићи по плану. Одлука о коришћењу члана 4 повеље НАТО била је унапред осуђена на неуспех. То је била политичка формалност, а заузврат је Анкара добила исту формалну политичку подршку.

Посебно у овој причи је Ердоганова одлука да подстакне избеглице које су још увек у Турској у складу са споразумима Анкаре и Брисела против Европске уније. Шта је у њему тако посебно? Пре свега, очигледно је да европске земље не би реаговале на такав деструктивни гест у стилу: „Океј, добро, сви смо све разумели – помоћи ћемо“. И штавише, није било смисла чекати да дође војна помоћ. Зашто је то онда било потребно? Зашто покварити односе са савезницима у најпогоднијем тренутку?

Одговор је једноставан: Ердогану више није потребан његов мали победнички рат. Авантура у Идлибу је без шанси за успех. Даљи сукоб значи даље трошење снагу, жртвовање још више војника и срамно се повлачење на крају. Идеја са избеглицама постала је вапај очаја Ердогана.

„Испоставило се да нас сукоб Идлиб кошта скоро 4 милиона људи који су кренули ка нашим границама. Од тога је 1,5 милион тренутно на нашим границама. Радимо на стварању сигурне зоне. У нашој земљи живи 3,7 милиона Сиријаца, али нисмо у стању да се носимо са новим таласом избеглица. Сврха кризе у Идлибу је да нас сатерају у угао“, рекао је Ердоган.

Ова порука упућена је директно европским лидерима. Смешно је што је послате тек након отварања граница. Дакле, Ердоган покушава да покаже да је Турска последња граница, која спасава Стари свет од нове миграцијске кризе. Истовремено, гомила миграната, који управо нападају грчку границу, је демонстрација шта ће се десити када Турска ипак буде „гурнута у ћошак“. Ово је последња нада да ће Немачка и Француска помоћи политичком нагодбом.

Јасно је да је за турског лидера најбоља опција ићи са Русијом. У исто време, овај корак је упоредив са предајом. Стога је морао да створи услове да му Европа заиста пружи политичку подршку, изражену не само на папиру.

Ако се то не догоди, сукоб у Идлибу ће се наставити, а Европа ће се утопити у потоку избеглица. Ако се ситуација реши, сви ће имати користи. Масакр у Сирији ће престати, избеглицама ће поново тихо прекројити пут ка ЕУ, а Ердоган ће рећи да је он, ради европских партнера и заједничког добра, морао да се херојски повуче.

Мада цена неуспеле авантуре је превисока. Када све ово прође, мало је вероватно да ће у Бриселу захваљивати Турској после таквих Ердоганових поступака. Туркса је већ покварила односе са Сједињеним Државама, и они се вероватно неће побољшати. На крају, Анкара је већ купила С-400, а отказивање договора би био апсурдни потез. Али много је тужније што је Ердоган имао поузданог савезника који му је у прошлости чак помагао да избегне државни удар. То је Русија. Иако ће се сукоб на крају решити и лидери две земље одмахну руком, талог ће свакако остати.

Јевгениј Гаман, специјално за Њуз фронт

Турски гамбит са очигледним исходом, Ердоган већ зна да је изгубио