МОЈ ОТАЦ СРБИМА ДУГУЈЕ ЖИВОТ Исповест сина америчког војника ког је наш народ спасио: Толику доброту нисам срео. Бомбардовање Србије је АМЕРИЧКА СРАМОТА! (ВИДЕО)
Американац Тед Бајфилд (69) дошао у Србију да нађе потомке људи који су током операције “Халијард” 1944. његовог оца спасли сигурне смрти и захвали им се. – Ви сте диван народ! Овде сам први пут и одушевљен сам вашим гостопримством и срдачношћу. Мој отац је био у праву када је причао о вашој величини […]
Американац Тед Бајфилд (69) дошао у Србију да нађе потомке људи који су током операције “Халијард” 1944. његовог оца спасли сигурне смрти и захвали им се.
– Ви сте диван народ! Овде сам први пут и одушевљен сам вашим гостопримством и срдачношћу. Мој отац је био у праву када је причао о вашој величини и доброти – овако говори Бајфилд, син Флојда Бајфилда из Небраске, који је био један од митраљезаца спасених 1944. у Србији у чувеној операцији “Халијард” (Ваздушни мост).
Дошао је у Србију на обележавање 75 година од овог догађаја, када су од сигурне смрти мештани Прањана избавили више од 500 савезничких војника које су Немци оборили изнад Југославије. Док гледа очеве слике са четницима који су га спасили, Тед признаје да до пре шест месеци није знао много о Србији, али да је тада почео да истражује и учи о нашем народу, који му је из сигурне смрти избавио оца.
План му је да до 17. септембра (до када ће бити у нашој земљи) посети и Ћуприју, да обиђе потомке људи који су помогли његовом оцу. Такође, жели да оде до места где се срушио авион и да крене путем којим је он кренуо приликом евакуације. Каже, толико му дугује.
– Авион мог оца срушио се 5. маја 1944. код Александровца. У Србији је провео 99 дана. За то време је из Ћуприје пребачен у Прањане, одакле је, захваљујући импровизованом аеродрому, евакуисан за Бари. За то време је у вашој земљи наилазио на људе који су му помогли више него ико до тада. То су били Срби који су били сиромашни и који ни сами нису имали готово ништа. А дали су му све. И више од тога. Чак и кревет да спава у њему док су они спавали на поду. Невероватно, заиста! Толику доброту, човечност, људскост ја нисам срео – искрен је Тед док испија чашицу домаће ракије. Каже да му се ово српско пиће баш допада.
Бомбардовање Србије је америчка срамота!
Тед каже да му је било много тешко када је Србија бомбардована 1999.
– То је америчка срамота! То није смело да се догоди! Генерално, Америка није урадила ништа да помогне у решавању читавог тог хаоса у Босни, на Косову… као ни тада, у том сукобу Тито-Михаиловић САД нису урадиле да помогну српском народу, а требало је – каже он.
На питање шта му је отац говорио о паду авиона и његовом боравку у Србији, Тед се замислио и после неколико секунди ћутања изговара:
– Не много, заиста. Мислим да није имао трауму или нешто слично, већ да просто није желео. Знам само да су Немци из авиона гађали митраљезима њега и његов авион док се спуштао падобраном. И да је пронађена пилотова капа са рупом на њој. Није јео много. Причао је да је он, као и други амерички пилоти, био изненађен срдачношћу Срба. Тиме како су им прилазили, како су их грлили као да су род најрођенији. Испрва су савезнички војници, укључујући и мог оца, били уплашени јер су им у САД говорили да су четници лоши момци – прича Тед и наставља:
– Отац ми је оставио доста слика које је добио од Срба који су се сликали са њим и са којима се спријатељио. Чувам их и сада желим да нађем њихове потомке и лично им се захвалим на свему што су учинили за њега. Имам њихове адресе и надам се да ћу имати среће – испричао је.
У селу Прањани у близини Равне горе отворена је болница за рањене ваздухопловце, а локална висораван Галовића поље претворена је у полетнослетну стазу. У изградњи стазе учествовали су мештани Прањана и припадници Југословенске војске у отаџбини. Радови су извођени у тајности, ноћу, примитивним средствима за рад. У мају 1944. успостављен је ваздушни мост између Прањана и Барија. Током првог лета у Италију је пребачено педесетак савезничких авијатичара.
– Отац ми је причао да је евакуација трајала дуго. Требала им је дозвола четничких команданата да их спроведу из места у место. Ишли су пешке и возом. Знам да ми је помињао нека места у брдима куда су морали да иду да би избегли села због Немаца. Српски дечак му је био водич и њему је мој отац поклонио свој пиштољ колт уз речи: – Дечко, узми га, треба ти више него мени – присећа се Тед очевих речи.
Курир.рс/србијаданас.цом
Фото принтскрин YТ