Тумарање режимских гусака кроз маглу
Послије закономјерног суноврата и слома монструозног режима Мила Ђукановића на претходним парламентарним и локалним изборима, прорежимски медији и даље идеолошки тумарају као гуске кроз маглу правећи се као да се ништа није десило испадајући смијешни пред лицем јавности Црне Горе. Сада су им главне теме: оспоравање обнове Његошеве капеле на Ловћену и тражење “четника” свуда […]
Тумарање режимских гусака кроз маглу
Послије закономјерног суноврата и слома монструозног режима Мила Ђукановића на претходним парламентарним и локалним изборима, прорежимски медији и даље идеолошки тумарају као гуске кроз маглу правећи се као да се ништа није десило испадајући смијешни пред лицем јавности Црне Горе.
Сада су им главне теме: оспоравање обнове Његошеве капеле на Ловћену и тражење “четника” свуда тамо гдје их нема.
Дакако, није им уопште у фокусу тема безочне пљачке Црне Горе у којој су учествовали на свој начин представљајући себе некаквим “патриЈотамa”.
И тако, док богаташи блиски одлазећем двору ограбљену имовину Црне Горе убрзано продају Арапима и Турцима, режимски медији пројектују тезу о Црној Гори као будућој “православној џамахирији” што је јако интересантан контраст.
Да не говоримо нашироко о томе колико је смјехотресна појава да режимски медији брује о “великосрпској опасности” док се пребогата режимска елита спрема на масовно насељавање вила на Дедињу.
Дакако, успут препоручујући својим јадним сендвичарима и неокомитама да се одјаве у црногорске шуме, све уз познате неандреталске крике и петпарачке усклике о патриотизму којег сви они, од првог до последњег, немају чак нити у назнакама?!
Чудни четници и партизани у верзији режимских измећара
Офуцани режимски медији, попут поквареног грамофона, и даље врте бајке о појави „четника“ с новом нијансом свога досадног стила да су као „главног четника“ сада означили, гле чуда, проф. др Здравка Кривокапића, будућег мандатара Владе Црне Горе.
При томе уопште не обраћају пажњу на чињеницу да се професор до сада у потпуности „разоткрио“ и легитимисао јавности на најблиставији могући начин.
Рецимо, кристално чистим инцијативама у које спадају: тражење испитивања поријекла имовине грађана Црне Горе (сигурно по поретку и правилима гдје би се кренуло прво од оних који су државу економски разорили до темеља, безумним њеним бршћењем), као и захтјевом да се сви дискриминаторски закони Црне Горе елиминишу, односно држава доведе у ред са приоритетом убрзаног покретања економије јер без ње држава и народ иду у још дубљу провалију из које нема повратка.
Елем, по ономе што видимо мандатар је заиста неки чудни „четник“ овога времена, доведен до непрепознавања, зар не!?
Таквог “четника” би пожељела свака несређена и несрећна државица постсоцијалистичког пространства на Балкану, настала распадом СФРЈ, која се налази у стању потпуног економског расула као што је то Црна Гора сада!
Да ствари буду интересантније, ти исти режимски медији под „партизанима“ и „антифашистима“ подразумијевају оне који данас у страху убрзано продају имовину отету од државе Црне Горе и њеног народа, плашећи се њене извјесне конфискације!?
И тако, по профанисаној тези медиокритета одлазећег режима испада да су највећи „антифашисти“ државе они они који су Црну Гору највише попљачкали.
С необичном нијансом-што су је више пљачкали то су у њиховим очима постајали све већи „антифашисти“!
Завршетак једне тужне режимске хајке
Како се те подмукле игре медијских покретача хајки тужно завршавају видјели смо на примјеру паковања у случају проналажења “четника” у лицу предложеног мадатара будуће Владе Црне Горе који се прије двадесет година обрео на једном скупу на којем је бесједовао јавности извјесни а сада упокојени Никола Каваја.
Самозвани режимски „антифашисти“ су дигли невиђену медијску харангу која је била хватање за последњу сламку спаса кроз трапаву дискредитацију, па су чак кренули у неку отужну “интернационализацију случаја др Кривокапића”, јелте.
У том гротескном режимском подухвату, под називом “претресимо задњих тридесет година и нађимо у сваком лику који носи браду др Кривокапића као четника”, за задовољством се и уз грохот прикључила моћна ФБ заједница.
Она је професора “као четника налазила” у умјетничким дјелима Средњег вијека, али и у просторима од Ламанша до Идлиба својски “помажући” Антени- М и ЦдМ-у у наведеној акцији која је очајавала у бесмислу.
И све се то кретало по својим стандардним шемама све до момента када је портал ИН4С објавио аудио запис гдје је постало јасно да се одлазећи шеф режима Мило Ђукановић два пута састао са Николом Кавајом, при чему је господин Каваја послије тих разговора стекао одлично мишљење о Ђукановићу. (1)
Истог момента је медијска харанга престала, мада је јавност реално очекивала да послије тога аудиозаписа Дарко Шуковић и Драшко Ђурановић у наступу силног стреса предложе да се једна улица на Цетињу назове у част Николе Каваје, те да колега Љубо Филиповић избрише све статусе гдје је наводио да је Никола Каваја био “крупни међународни терориста”.
Тако су непостојећи четници опет побиједили режимске медијске сатрапе и неспособњаковиће из АНБ-а, а све из једног простог разлога-јер се пројектоване илузије лако распадају саме од себе због њихове супротстављености логици а све моћну улогу слободне јавности која је много интелигентнија од покретача хајки.
Обнова Његошеве капеле и верглање режимских луда
Умјесто да одлазеће дворске луде и помамљени медијски блавори пропалог режима и распуклога мозга отворено кажу да не желе Његошеву капелу на Ловћену ма каква она била, неважно по којем пројекту рађена, имамо с времена на вријеме на прорежимским медијима досадне и глупе текстове који представљају верглање исте параноидне приче са отклоном у малим нијансама.
Једно је сигурно, много боље би било да умјесто теза о некаквом “рушењу Маузолеја”, којег нико не намјерава рушити, и наметања стереотипа о „Александровој капели“ која никад није била Александрова већ само и увијек Његошева, отворено кажу истину да уопште не подносе православну религију и Његоша.
А то је лако провјерити. Запросто, исти ти тестописци који су против обнове капеле на Ловћену морају цитирати себе, односно своје “оштро противљење” суманутим дворским круговима шефа режима који су својевремено заверглали причу о томе да је Његош „геноцидни пјесник“.
Ако тада нису реаговали, тада нема потребе да се у овом времену осврћу на тему Његошеве капеле јер немају кредибилитет да је уопште спомену.
Мало ко спомиње да је пројекат обновљене Његошеве капеле на Ловћену, која је неразумно срушена и замијењена Маузолејем, урадио чувени руски архитекта Николај Краснов.
Никада нисмо примјетили да је ико Његошеву капелу назвао капелом Краснова, јелте, што је чудно!
Дакако, у контексту приче о руском утицају, што је била омиљена тема одлазећег режима.
Која је моћ Његошеве капеле најбоље се види по томе што је она остала на грбу СР Црне Горе и послије тога када је срушена.
Ако се узме у обзир да је против рушења Његошеве капеле био дивни и високоморални црногорски принц Михаило Петровић Његош као и писац Михаило Лалић, сликар Петар Лубарда, вајар Ристо Стијовић, историчар Глигор Станојевић па чак и доајен хрватске литературе Мирослав Крлежа, кристално је јасно да су сви ти разумни и истакнути људи капелу на Ловћену видјели искључиво као Његошеву капелу и ништа мимо тога.
Дакако, изопачени идеолошки кругови моралних ништица које имена немају све то виде другачије, што је само њихов проблем.
Управо зато што су упорно ишли против логике и здравог смисла, ланчано правећи кобне грешке, народ их је казнио на изборима и ометлао са историјске позорнице.
А против народа нико никад није коначну битку добио, поготово не меркантилни блавори “порозног ума” темељно испуњени подмуклошћу и неморалом .
Mоћ Његоша и реплике Његошеве капеле
Јасно је да обнова капеле посвећене Светом Петру Цетињском на Ловћену и пројекта по којем ће она бити изведена остаје отворена тема за округле столове, ширу расправу у јевности па и референдум православног народа Црне Горе ако то буде потребно.
Једно је сигурно, нема сумње да ће се Његошева капела на Ловћену обновити а противници те идеје ће, умјесто копитања и тупих монолога, морати проћи сучељавања са многобројним заступницима идеје воскреснућа Његоша кроз капелу на Ловћену.
Дакако, мораће се суочити и са слободном вољом православног народа на референдуму уколико желе провјерити снагу својих аргумената које су износили или износе пред јавношћу.
Може се, на крају крајева, расписати конкурс за пројекат обнове Његошеве капеле не Ловћену, те наћи исправни модел да се међу њима вољом Митрополије и православног народа Црне Горе изабере општеприхваћено и најбоље рјешење.
Дакако, рјешење се може тражити међу храмовима који су већ изграђени по узору на срушену Његошеву капелу на Ловћену.
А по узору на Његошеву капелу урађене су цркве: Светог Петра Цетињског у Прчању, Светог Апостола Луке у манастиру Косијерево, Преображења Господњег на Кључком Тавору код Колашина, Трећем обретању главе Светог Јована Крститеља у Долима, у Пиви, Светог Јована Крститеља у Вишњића Долу, Светог Великомученика Георгија у Ђурђевом Долу на Сињајевини. (2)
Али и црква посвећена Сабору Светог Архангела Гаврила у мјесту Сеоце код Андријевице, као и Огњеној Марији у мјесту Оклади код Бијелог Поља, Светој Петки у месту Острељ код Бијелог Поља, Светих Великомученика Георгија и Димитрија на Багдали у Крушевцу, Богородице Тројеручице у манастиру Богоштица код Крупња, Преподобне мученице Параскеве (Трнове Петке) на Ђурђев граду у Зворнику и црква Силаска Светог Духа на Апостоле на Крстима у селу Петровићи – Горњи Браинци код Шеховића. (2)
Те цркве су, као што видимо, посвећене разним Свецима а свака од њих је у очима народа ипак и само Његошева капела.
Режимским лударањима и илузијама су дани и минути одбројани
Новинари Вечерњих новости су својевремено навели гдје је и када обновљена прва Његошева капела, рекавши том приликом сљедеће:
“Прва реплика капеле на Ловћену, која је одлуком тадашњих црногорских и југословенских власти порушена 1972. године, саграђена је непосредно након тог догађаја у Прчању, у Боки Которској. Посвећена је баш као и она која је нестала с врха Ловћена, Светом Петру Цетињском.
Камен темељац положио је и темеље освештао тадашњи митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић, један од жестоких противника обезглављивања Ловћена.
Било је то 3. децембра 1972, а већ на Васкрс 1975. у цркви је служена прва служба Божија.” (2)
Ето, то је историја и тај битни моменат. Његошева капела се почела градити у години њеног рушења на Ловћену и то вољом тадашњег мудрог Митрополита црногорског Данила Дајковића.
Дакако, противницима идеје обнове Његошеве капеле, који праве политичке оргије под Ловћеном уз стихове и музику неонацисте Томпсона све уз прећутну сагласност одлазеће помаме у лику бившег шефа режима, биће необично тешко објаснити православним Србима и Црногорцима своје искичмљене ставове.
Како је немогуће “изаћи сув из воде”, ту се назире крај њихове приче јер по законима природне логике и здравог смисла свим облицима лударања се у одређеном моменту почињу дани и минути одбројавати.
Једно је сигурно, медијски сатрапи и сендвичари одлазећег режима који су “ударили челом о блато” немају шта тражити у новом времену моралног и духовног, а ако Бог да и материјалног обновљења Црне Горе.
Процес обнове Црне Горе на цивилизованим основама се само на кратко, лудошћу неразумних из свих структура политике, може успорити али не и прекинути.
Точак историје се не може зауставити јер се одлазећем режиму тако провалило тло под ногама да му спаса нема.
Ако то врх несрећног и одлазећег режима не види, тада посрћући живи у илузијама чији ће прах чак и лагани вјетрови разнијети.
Војин Грубач/ИН4С