Да се фарса „државни удар“ оконча у корист права
Било би, наравно, неозбиљно правити било какав покушај вршења утицаја на Апелациони суд у вези са епилогом тзв. „државног удара“, али као грађани имамо право да дамо своје коментаре за јавност. Нећемо ништа ново рећи ако устврдимо да цио јефтини сценарио “државног удара”, на изборима 2016. године, за већину грађана представља провидну фарсу. Аутор овог […]
Да се фарса „државни удар“ оконча у корист права
Било би, наравно, неозбиљно правити било какав покушај вршења утицаја на Апелациони суд у вези са епилогом тзв. „државног удара“, али као грађани имамо право да дамо своје коментаре за јавност. Нећемо ништа ново рећи ако устврдимо да цио јефтини сценарио “државног удара”, на изборима 2016. године, за већину грађана представља провидну фарсу. Аутор овог осврта имао је прилику да разговара с обичним људима, при чему су сви говорили исто, а што је сублимирао један пензионер из Бијелог Поља: “Ма пушти, боготи, то Мило напаков’о Милану и Андрији, и опозицији, преп’о се да губи изборе, па, кад се искобељ’о с мањим партијама, рек’о судијама да гурају даље, не би ли докрајчио ДФ.”
Грађанима Црне Горе, како онима добре намјере, тако и онима који би да ушићаре на невољи лажно оптужених, Милана Кнежевића, Андрије Мандића и других, у потпуности је јасно да аматерски режирани „државни удар“ није издржао пробу времена. И да се све претворило у огледни примјер посрнућа црногорског правосуђа под директним притиском сад већ бившег режима и његовог одлазећег шефа.
Сви у Црној Гори добро знамо и да је сценарио „државног удара“ само отрцана реплика познате Бомбашке афере, како је назван монтирани судски процес против „завјереника“, који су наводно хтјели да организују атентат на књаза Николу 1907. године, уз тајно “упућене” бомбе у Црну Гору.
Сценаристи “државног удара” из 2016. из сјеновитих кабинета режима, за чија имена ће се једном можда и сазнати, бомбе су вјешто замијенили пушкама, при чему су у Подгорици фотографисане пушке црногорске полиције, па тобож пребачене у Србију (!), па бачене у једно језеро, гдје су их рибе појеле. А црногорска полиција, вазда будна, и 1907. и 2016. године, патриотски је предуприједила слом Црне Горе, добро одглумивши колективну улогу, наметнуту из врха режима.
Куриозитет државног удара 2016. био је и на нивоу приче за малу дјецу да су побуњеници у Подгорици имали намјеру да из освојене Скупштине зовну Ђукановића да дошета у парламент, да га елиминишу у парламенту, јер им је било мука да иду чак до зграде предсједника.
А цио судски процес око државног удара за почетнике вршен је кроз суђење уз озбиљне и забринуте гримасе лица из правосуђа, и видљиве душевне боли за Црном им Гором, коју су, у ствари, зацрнили урушавањем правне државе. До те мјере да је држава изгубила на кредибилитету пред међународном јавношћу, као земља инструираног правосуђа и унапријед срочених пресуда.
Наравно, и у бомбашкој афери и државном удару фигурирала је мрска Србија, вазда жељна да покори Црну Гору, отме јој независност, уз друге будалаштине, као што је и умијешаност Русије. А све то уз свједоке да се човјек крсти у којем времену и земљи живимо, при чему крунски свједок сад активно робија у Хрватској због монструозног убиства, познат и по томе што је исказе мијењао као чарапе. Свјестан да му казна затвором ионако виси над главом, па да ушићари шта се ушићарити може, вољан и да набуба шта му све кажу, и да опањка на суђењу кога год му таргетирају.
У Црној Гори 21. вијека доживјесмо да неправедно осуђени лидери ДФ-а, Андрија Мандић и Милан Кнежевић, истичу и да због очигледне фарсе, зване “државни удар”, неће ићи добровољно у затвор уколико Апелациони суд потврди пресуду Вишег суда у Подгорици, него да могу бити или ухапшени или убијени. И све ово се дешава у срцу Европе, у земљи која и по основу владавине права треба да хрли у евроинтеграције, а доживљавамо огледни примјер посрнућа правне државе.
Режимски злобници могу задовољно трљати руке због сљедећег: отишао Милан Кнежевић на робију, или не, због трауматичног периода суђења живот му је скраћен. А током демонстрација задобио је и тежак физички ударац, посут је бибер-спрејом у лице, завршио у Хитној, привођен у полицију, хапшен и робијао неколика мјесеца као политички осуђеник, полиција му проваљивала у кућу, малтретирала стару мајку и брата, превртала и ломила све по кући, проваљивала и код најближег рођака, држала дуге цијеви уперене у лица истраумиране дјеце (!), за шта ће неко одговарати кад заживи правна држава. Поигравања са судбинама невиних и набијеђених кажњива су чак и у Црној Гори, и морају кад тад бити санкционисана.
Поштена и чојска Црна Гора не би требало да доживи тотално посрнуће правосуђа због монструозних монтажа бившег режима. Ова земља је кренула, споро, али ипак, путем повратка владавини права и Европи, а досад је, као оаза шверца и криминала, и црна тачка по убиствима на улицама у сред бијела дана, била рак рана Европе. Укидање нечовјечне пресуде жртвама режимских намјетаљки ишло би у прилог оздрављењу укупне друштвене и политичке климе у Црној Гори на путу за Европу. Да нам се не спрдају из земаља окружења смијући се јефтиним политичким монтажама и пресељењу Сјеверне Кореје на Балкан, на тло Црне Горе. У сваком случају, грађани су имали прилику да добро виде докле све иде осионост неконтролисане власти бившег режима. Десило се, не поновило се. Вријеме је за демократију.
Драган Копривица/ИН4С