Поводи: Глушица – глуво доба разума
Рајка Глушица је нови предсједник Управног одбора Универзитета Црне Горе. Када се испред њеног имена поређају научне и статусне титуле, рекло би се да је све у реду и да је одговарајућа особа на одговарајућем мјесту. Али, има нешто што не штима, нешто што је, можда, у оквиру прописа које правно регулишу избор у ово […]
Поводи: Глушица – глуво доба разума
Рајка Глушица је нови предсједник Управног одбора Универзитета Црне Горе. Када се испред њеног имена поређају научне и статусне титуле, рекло би се да је све у реду и да је одговарајућа особа на одговарајућем мјесту. Али, има нешто што не штима, нешто што је, можда, у оквиру прописа које правно регулишу избор у ово тијело и на његово чело, али измиче здравом разуму.
Далеко од тога да имам право просуђивати стручне и научне квалитете госпође Глушице који су је препоручили за функцију на коју је изабрана. Али, из позиције обичног грађанина са нешто академског образовања узимам себи слободу за пар питања, прије себи него другима. Наиме, моје поимање „лика и дјела“ научног радника и професора Универзитета прије свега подразумијева слободну, независну и, надасве, интелектуалну личност. Без те индивидуалне слободе, интелектуалне независности и храбрости и самопоштовања нема ни прокламоване слободе и независности Универзитета. А Универзитет који није слободан и независтан не заслужује то име. Те, колико људске толико и професионалне, особине професори личним примјером свједоче својим студентима и то је матрица која дух слободе, независности и аутономности универзитета држи непрекинутим још од Болоње наовамо.
Професор своју интелектуалну слободу и независност може остваривати и бранити једино ако те карактеристике има као човјек. Самопоштовање и чување личног дигнитета предуслов су да се и у аулама и кабинетима Универзитета стиче и ужива поштовање студената, колега и јавности. Професори, такође, имају обавезу више, обавезу коју, уосталом, треба да имају сви они који себе броје у – интелектуалце: обавезу да свуда и на свакој позицији бране достојанство науке којом се баве и звања које су стекли. Давно је речено да школа није појата и да се оно што је она дала мора поштовати и бранити. А госпођа Рајка Глушица је управо на том пољу – пала на испиту.
Увид у њену професионалну биографију говори да је Глушица студирала, магистрирала и докторирала (све са ванредним успјехом) – српски језик и књижевност. Њена диплома, титуле магистра и доктора наука, у најмању руку су је обавезивале и обавезују да поштује и брани знање и звање које је стекла школовањем (између осталог и у – Београду)! Али, авај… Госпођа Глушица се оглушила о овај неприкосновени канон и била једна од челних иницијатора формирања Студијског програма за – црногирски језик. Да се разумијемо: нико и нико, потписник ових редова мање од свих, нема право да госпођи Рајки Глушуци оспорава идеолошко, политичко и свако друго поимање стварности и сврставање сходно томе. Али, професор доктор Рајка Глушица је била и још увијек јесте у обавези да поштује своју диплому. Наравно, свако па и она има право на накнадну памет, мада наш народ (а Глушица би то морала да зна) ту „касну памет“ сврстава на једно не баш пристојно мјесто. Уколико је схватила да се „прерачунала“, могла је да поцијепа своје дипломе, одрекне се титула, затим код оног Чиргића дипломира, потом очас у Осијеку докторира „црногорски“ језик и онда… широко јој поље. Па и у Управни одбор Универзитета. Овако, интелектуалац, макар био и професор Универзитета, који је згазио своју диплому и своје образовање, одрекао се свега што је на њима стекао, НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ни звање интелектуалца, ни професора, ни педагога па самим тим ни члана а камоли предсједника Управног одбора Универзитета. Дакле, о елементарном интелектуалном образу је ријеч а не само о пуким формалностима и условима за било коју функцију.
Наравно, у једном правном, политичком и, прије свега моралном, галиматијасу какав је у Црној Гори настао послије 30. августа, случај Рајке Глушице је само кап у мору настојања да се ствари мијењају тако да све остане исто. И биће тако све док се човјек, било који и на било којем мјесту, не ослободи свега осим своје слободе, не стекне неотуђиво право на самопоштовање, на независност и достојанство. Било је за очекивати да тај процес самоосвешћивања друштва крене баш из гнијезда слободе и независности – из Универзитета, али тамо су, изгледа, све док још има Глушица, и даље глуви на нове звуке и тактове које од љетос свира велики народни оркестар Црне Горе.
Емило Лабудовић/ИН4С