Патрика
Ни слутио нисам каквом сам зебњом и немиром био прожет све ове дане откада остах без Очева – Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Тек јутрос, на устоличењу Његове светости, патријарха Порфирија, осјетих топлину и мир прољећњег јутра, које се у јужним крајевима српске духовности, крајем фебруара, већ буди. Видјех гдје Два Светитеља за руке узеше […]
Ни слутио нисам каквом сам зебњом и немиром био прожет све ове дане откада остах без Очева – Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Тек јутрос, на устоличењу Његове светости, патријарха Порфирија, осјетих топлину и мир прољећњег јутра, које се у јужним крајевима српске духовности, крајем фебруара, већ буди.
Видјех гдје Два Светитеља за руке узеше Младику и отворише му двери Патријаршије древне. Осјетих покровитељство очинства наново. Осјети то мој Парох, и мој Епископ, осјети исто и мој Сабрат прости, до грла у житу њиве Светосавске, на Златици.
Блажена да си, душо моја, гдје видје у хаљине панакамилавке гдје уведоше Младића Порфирија! А са сваке стране стајаху демони и развлачише му одежде златне. Таман између Савиндан и Симеондана, у земљи „због које подељен је свет“. Једни Га псоваху што се наводно поклонио једном фараону, други Га гађаху што не сљедује трећем идолопоклонству, трећи му дираху у Косовски завјет, четврти у покорност Духовном Старцу, пети у цјелов Богом надахнућа, наде и праштања. Безбројни због пјесама Богострадалне, безгробе Војске у отаџбини… би и рањених у срцу Његовом љепотом, и оних повријеђених свјетлошћу Његовог ума. И све ово када човјек чу, рече душа моја: Ево Оца мојега којег Бог препозна у народу многострадалном својем! „Ево Човјека!“, чух Пилата гдје добацује и помислих: Ево Крманоша са Крмчијом у руци на Лађи овој француској, са пристаништа солунска!
Благословите, Ваша светости, господине Порфирије!!! Народ Светосимеоновске Литије са Обале Немањине, из Града оног Немањиног је са Вама!!!
Непослушна Дјевушка Црква је Светосавска – Сестрица Батрићева! Никокога никада Она слушала није до Христа! Ни онда кад рекла: Цару царево! Покоравала се само Господу. И узалуд се упињу креатори лажних представа и утисака да докажу како Невјестица је Господња, Мајчица и Матушка, наша Црква, марионета у рукама било којег силника овога свијета. Није то могло бити ни моћним империјама, нити истинским императорима и деспотима кроз историју дугу, камоли нама, данас, „деци овог века… недостојним историје наше“!
Божидар Ровчанин/ИН4С