Шта Србија да „међусобно” призна
Од новоизабраног председника САД, Џоa Бајдена, стигла је честитка поводом Дана државности Србије који „пада” на 15. фебруар 2021. године. Ретко се догађа (скоро никад) да се честита државност, а да се притом одваја из уставно-правног поретка један део њене територије! Тако читамо: „И даље остајемо непоколебљиви у подршци циљу Србије у погледу европских интеграција […]
Шта Србија да „међусобно” призна
Од новоизабраног председника САД, Џоa Бајдена, стигла је честитка поводом Дана државности Србије који „пада” на 15. фебруар 2021. године. Ретко се догађа (скоро никад) да се честита државност, а да се притом одваја из уставно-правног поретка један део њене територије! Тако читамо: „И даље остајемо непоколебљиви у подршци циљу Србије у погледу европских интеграција и пружамо вам подстицај да и даље предузимате тешке кораке ка постизању тог циља – укључујући увођење неопходних реформи и постизање свеобухватног споразума о нормализацији са Косовом, који је фокусиран на међусобно признање”.
Дакле, амерички председник дефинише нама циљ – нормализација са Косовом и међусобно признање! Лепо! Мучење Срба, дуго три деценије, наставља се.
Честитка државности је позив на самопоништавање српског Устава. Али, питање је шта би то Србија требало да призна? На првом месту, једно нечувено противправно и антицивилизацијско НАТО бомбардовање Србије, њених грађана и имовине чија је последица окупирање и насилно издвајање дела територије Косова и Метохије из његовог де факто простора.
И шта Србија да призна „међусобно”? Насилним средствима самопроглашену „републику Косово”? Да призна да она, Србија, није међународно призната држава, са столицом у УН?
Шта Србија да призна? Да призна све оне масне медијске и политичке лажи о угњетавању косовских Албанаца пре 1999. године. Ко је спреман да кривотвори чињенице о свим правима косовских Албанаца после 1990. године, а која они нису хтели да користе већ су кренули у бојкот српских институција? Они који су смислили и реализовали „масакр у Рачку”. У покрајини се мирно живело све до 1997. године. Групе косметских Албанаца узимају почетком 1998. године оружје у руке пошто им је, са стране, дато зелено светло и нападају органе реда и цивилно становништво (отмице, паљевине, убиства). Влада Републике Србије у складу са Уставом и законом сузбија деловање терористичких група косметских Албанаца. Пропаганда НАТО држава даноноћно пуни главе својим грађанима да српске снаге ратују против цивила. После 78 дана непрекидног бомбардовања свега постојећег у Србији улазе НАТО трупе под окриљем УН. И шта се дешава? Косово и Метохија се празни од Срба.
Да Србија призна Косово? Па она би признала све те колосалне лажи о себи! Поред политичких медијских лажи и изјаве да су Срби криви за избијање два светска рата или да „Срби убијају Албанце зато што су Албанци”, или „НАТО бомбардује Србе да би одбранио вредности Европе”. И тоне других лажи и неколико техника манипулације западне (и светске) јавности. Или „српски геноцидни напади на ненаоружано албанско становништво”, како је то написао „Вашингтон пост” од 11. маја, 1998. године, а на сличан начин и други западни медијски гиганти.
Шта Србија да призна? Од 1990. направљена је политичка матрица о Србима „агресорима” и несрбима „жртвама” која се одржавала три деценије. И када су Срби протеривани из Хрватске, називани су агресорима. И да Србија призна да је агресор! Она једино може и мора да призна вишедеценијске патње које је подносила од оних који су помогли разбијање СФРЈ, а да нису хтели да чују за српске правице и слободе.
Шта Србија да призна? Да призна оружани напад албанске мањине на Србију. Да призна оружани напад УЧК на њене легалне институције, да призна противправна деловања, да призна убијања Срба од припадника те, прво терористичке, а после одобрене наоружане формације од стране Запада! Да пређе преко оних бројних српских жртава на Косову и Метохији за које се не зна ни где су им кости! Никад.
Шта Србија да призна „међусобно”? Да призна учинак протеривања 200.000 Срба са Косова и Метохије, да призна пражњење градова и села, да призна рушење својих светиња. А све је то учињено уз помоћ оних на Западу који су подржавали албанско насиље на Косову и Метохији, признали лажну државу, а потом траже да Србија то призна! Да нечувеног цинизма!
Нема „међусобног признања”. Има националног и државног достојанства. Срби признају чињеницу НАТО агресије коју ће памтити као Косовску битку. То постаје део колективне свести и нема силе да то измени у души, мисли и памћењу овог народа.
И када су очистили Косово од Срба, насиље над малопреосталим Србима не престаје. Гробови се затиру, а Албанци покрећу својатање српских манастира и културне баштине. И то све, пред лицем света после 1999. године, Србија да призна!? Никад!
Зоран Аврамовић/Политика