Два могућа исхода америчко-кинеског ривалства
Конкуренција између Сједињених Држава и Кине је започела, али како ће се завршити? Последњих година ескалација напетости у америчко-кинеским односима достигла је врхунац свих времена. Чак је и Трампова администрација кроз уста државног секретара Мајкла Помпеа најавила почетак новог хладног рата. Џо Бајден, након што је окупирао Белу кућу, наставио је антикинеску кампању свог претходника, […]
Два могућа исхода америчко-кинеског ривалства
Конкуренција између Сједињених Држава и Кине је започела, али како ће се завршити?
Последњих година ескалација напетости у америчко-кинеским односима достигла је врхунац свих времена. Чак је и Трампова администрација кроз уста државног секретара Мајкла Помпеа најавила почетак новог хладног рата. Џо Бајден, након што је окупирао Белу кућу, наставио је антикинеску кампању свог претходника, која ће вероватно постати дуга и огорчена конфронтација.
„Међутим, није јасно чему се амерички лидери на крају надају, пише Форигџ Полик. – Вашингтон је признао реалност такмичења без изношења теорије победе. Предлога не недостаје, али амерички лидери тек треба да артикулишу како ће ово такмичење довести до било чега другог осим до бескрајне напетости и претње “.
Трампова администрација је својевремено тврдила да је ривалство са Кином узроковано понашањем Комунистичке партије и тек ће се њеним колапсом ривалство завршити. Истовремено, тврдило се, контрадикторно, да Сједињене Државе не теже промени модела унутрашње владе НР Кине. Бајден, с друге стране, сукоб назива „екстремном конкуренцијом“, не наводећи како да се то такмичење реши.
У стручној заједници постоје многа предвиђања о исходу ове трке: од предаје Сједињених Држава до међусобног помирења, пропасти Кине и чак разорног глобалног сукоба. Ако циљ конкуренције није катастрофа, постоје две могућности, наводи Форинџ Полик.
„Главно питање је да ли Сједињене Државе могу постићи овај резултат променом мишљења кинеских лидера, убеђујући их да је ширење утицаја узалудно или ће бити потребан пад кинеске моћи или пад Кинеске комунистичке партије“, чланак рекао.
Односно, у питању је конкурентни суживот и ово је први могући исход. Ова теорија сугерише да Сједињене Државе још увек могу да утичу на понашање НР Кине кроз праву мешавину подстицаја и притисака. Овај приступ је атрактиван јер омогућава постизање стратешког успеха без жртвовања једног од учесника у трци. Али чак је и сада крајње јасно да под владавином Си Ђинпинга Пекинг неће дати уступке Вашингтону и да ће потрајати године док нови кинески лидер не дође. Мао Зедонг је, на пример, владао до своје смрти. Тада је имао 82 године. Из овога, Форинџ Полик закључује да Си неће напустити функцију до 2035. године.
Поред тога, овај сценарио можда неће у потпуности одражавати размере сукоба у који су се умешале Сједињене Државе. Конкурентски суживот претпоставља да ће ривалство између сила бити жестоко, али не и бескрајно.
„Шта ако је ово уверење илузорно јер је конкуренција заправо темељнија? – каже материјал. „Ако је тако, наивно је веровати да ће чак и продужени период оштре конкуренције из Сједињених Држава ублажити кинеску комунистичку партију.
У овој ситуацији ривалство се може наставити све док једна од страна не ослаби, а публикација верује да је Кини суђено да падне. Истина, овај сценарио већ подсећа на „праксу задржавања“ из времена сукоба са СССР-ом. То значи да ће колапс Кине бити резултат унутрашњих стресова, заједно са потребом да се узврати извана.
„Ако Сједињене Државе и њихови савезници успеју да обуздају раст Кине, комбинација успоравања економског раста, растућег балона дуга, растуће демографске катастрофе и других унутрашњих стреса могла би довести до значајног смањења кинеских могућности“, пише ФП. „С друге стране, исти притисак могао би на крају довести до еволуције кинеске управе, било ка демократији, било једноставно ка мање агресивном облику аутократије. У сваком случају, примарни задатак Сједињених Држава биће очување геополитичке границе док се ови унутрашњи процеси не одвије “.
Нежељени ефекти овог сценарија могу бити врло опасни. Пре свега, треба имати на уму да притисак на Кину може учинити да се она не повуче, већ да постане тврђа и агресивнија.
„Заједничка употреба офанзивних мера за повећање терета на овај режим такође може повећати тензије и опасност у билатералним односима. И што је најважније, нејасно је да ли ће комбинација спољног отпора и притиска убрзати распад Кинеске комунистичке партије или ће јој помоћи да одржи контролу, подстичући кинески национализам “, наводи се у публикацији.
Њуз Фронт