Борис Брајовић: Самоповређивање Универзитета
О самоповређивању је ријеч. Оно је страшније и болније него кад вас неко други повриједи и нанесе вам бол. Истовремено сте и злочинац и жртва, не могу замислити ништа трауматичније на свијету. И последњи случај када је једно младо биће нанијело себи повреде урезивањем крста на грудима да би потом за то оптужило непознате особе. […]
Борис Брајовић: Самоповређивање Универзитета
О самоповређивању је ријеч. Оно је страшније и болније него кад вас неко други повриједи и нанесе вам бол. Истовремено сте и злочинац и жртва, не могу замислити ништа трауматичније на свијету. И последњи случај када је једно младо биће нанијело себи повреде урезивањем крста на грудима да би потом за то оптужило непознате особе. У јавности се, која је једнодушно осудила такав наводни злочин, што би он и био да се стварно догодио, претпоставило да су га учинили они којима је крст идентитетски симбол. Сада тек треба подршка и злочинцу и жртви, треба му брига и пажња.
Крст је ту, он чека на неко ново урезивање. Али овај наводни злочин већ је на сличан начин у својој умјетничко политичкој балканизацији урадила Марина Абрамовић. Ријеч је о њеном чувеном езотеријском и окултурном перформансу под називом Томас Липс који је извела 1975. године у галерији Кринцигер у Инсбруку. Тада тридесетогодишња умјетница заљубила се у извјесног Томаса Липса, младог Њемца из Швајцарске. Требала је његову пажњу, његово тијело, руке које је милују и усне које љубе па је у еротској игри привлачења организовала перформанс. Узела је његову фотографију око које је црном бојом исцртала изврнути окултистички пентаграм након чега је исти такав пентаграм утиснула поломљеном чашом на стомаку себи око пупка. Томасу Липсу се нијесу допале ове пасијске игре и ритуалистичко исцртавање око његовог лика и њеног стомака. Напустио је Марину. Она ће зато 2005. године у музеју Гугенхајм, изложити преименовани рад, па ће тако по енглеској верзији презимена несуђеног љубавника рад гласити Томасове усне, сугеришући издајство слично Јудином који је учинио несретни Њемац.
У новој верзији овог рада пентаграм ће монтажом постати петокрака иако то није, па ће се претворити у симбол „социјалистичког угњетавања“ у простор крвавог Балкана. Стереотипна слика Балкана донијеће и Марини не жељене усне које љубе већ статус етаблиране умјетнице на Западу 1997. године када ће за рад Балкански барок добити Златног лава за најбољег умјетника на бијеналу у Венецији.
Самоповређивање се некад исплати али никад не донесе оно за чим жудите. Свако биће, па и умјетници, жуде да буду вољени то је онај крст који је свакоме од нас урезан на рођењу. Мој пријатељ Бен Лазар Мијушковић са којим се годинама дописујем професор философије на Државном универзитету у Сан Дијегу, унук Лазара Мијушковића предсједника владе Краљевине Црне Горе, опсесивно се бави скоро цијели свој вијек темом усамљености како гласи његова свјетски позната књига. Усамљеност је један вид самоповређивања, модерног отшелништва, добровољног изопштења из заједнице. Али самоповређивање може бити и чин колективне стигматизације, дубоке и трауматичне дезоријентације у којој се налазите и као личност и као члан заједнице. И сад ми се чини да усамљеније заједнице и склоније самоповређивању у последњих тридесетак година није било од професора на Универзитету Црне Горе. Остављени у својим кабинетима, и препуштени књигама као приватним вртовима тек повремено извлачени као из нафталина да украсе политичке игре, слике без гласа. Као пиронистички философи уздржавали су се од сваког става, критичког мишљења. А критичко мишљење није тек философски став него и природа самог мишљења јер ако мислим онда мислим критички јер то је егзистенцијални императив повезан највише и управо са професијом професора, да мислим у одговорности и одлучивању за добро заједнице у којој живим.
Један вид самоповређивање да живим а не мислим или ако мислим да мислим туђом главом или да мислим у себи. Приватни професори на јавном Универзитету. Али и професорима треба брига и пажња. Треба им свјежег зрака којим ће напунити плућа кад изађу из затворених собичака испуњених честицама прашине из књига. Треба им спремност да се чују кад одлуче да проговоре. И то је оно што су политичке промјене требале донијети усамљеном бићу као што су професори и Универзитет. Требало их је охрабрити и подржати, а не поново тјерати на усамљеност и самоповређивање. Већину њих. А управо то се и догађа са последњим чиновима новоуспостављених структура на Универзитету. Од избора појединих чланова Управног одбора, избора да испред Универзитета Црне Горе буде предложен за члана Савјета РТЦГ-а не члан ове академске заједнице него неко изван ње или за промоцију на највише функције у министарствима и разним бордовима оних из Одбора за одбрану бивше ректорке и апологета најопскурнијих академских пракси у прошлости.
Не знам, ако треба да привучемо пажњу и бригу других онда увјек постоји и метод болног самоповређивања али вјерујем да постоји и други пут разумијевања и саморазумјевања којим треба тако крхка заједница као Универзитет да крене. Ако не онда нам не остаје ништа него да поновимо оне ријечи садашњег премијера изговорене на конференцији за одбрану тада смјењене ректорке Универзитета када је забринут рекао: „Ја сам право да Вам кажем заплашен, заплашен шта ће бити са нама“.
Борис Брајовић/ИН4С