Милов fan club у данима жалости
Наша грађанска интелигенција у Београду се већ деценијама залагала за демократију, људска права, националну толеранцију и суочавање са прошлошћу, али некако увек на штету Срба. Из скромних партизанских породица са добрим педигреом, из ушушканих институционалних фотеља, бранили су Београд од споменика Стефану Немањи, осуђивали су план постављања бисте Благоју Јововићу, оптужујући га да је „терориста“ […]
Милов fan club у данима жалости
Наша грађанска интелигенција у Београду се већ деценијама залагала за демократију, људска права, националну толеранцију и суочавање са прошлошћу, али некако увек на штету Срба.
Из скромних партизанских породица са добрим педигреом, из ушушканих институционалних фотеља, бранили су Београд од споменика Стефану Немањи, осуђивали су план постављања бисте Благоју Јововићу, оптужујући га да је „терориста“ јер се дрзнуо да пуца и тешко рани (не)човека који је био одговоран за преко 700.000 побијених Срба у Јасеновцу. Они су за „историјско помирење“ са албанцима, али једино тако да држава призна *Косово. Они су за поштовање Дејтона и против отцепљења Републике Српске, али су зато да *Косово буде sui generis случај. Они су југоносталгичари али им само српски национализам смета, сви остали регионални национализми за њих су „цивилизацијско напредовање“. Једном речју они су „антинационалисти“ јер не желе да их националисти „свађају са комшијама“.
Али када је у питању Црна Гора, у којој је Мило Ђукановић водио отворену ксенофобну и дискриминаторску вишегодишњу кампању против Срба, тада они не виде никакав „национализам“ од стране челника ДПС-а, чак шта више стали су у отворену подршку последњем Европском аутократи у тој мери, да се лагодно може говорити да су сви они део нечега што се колоквијално зове „Милов fan club“.
Непосредно пре избора у Никшићу, бројни београдски аналитичари, књижевници, новинари, политички активисти и они мање активни, утркивали су се коће више да уплаши народ у региону о некаквим „четницима“ који прете да окупирају црногорски град Никшић. Сви су стали уз леђа Милу Ђукановићу, њиховом најомиљенијем политичару на Балкану и пружили недвосмислену подршку ДПС-у.
А онда када је ДПС изгубио изборе, а просрпској опозицији се створила могућност да створе коалицију, почели су да тугују и другују, заглављењи у сопственој аутоксенофобији, у немогућности да схвате да су се времена променила, да је њиховог вољеног маршала запад пустио низ воду.
Никола Самарџић, „угледни“ професор историје на Филозофском факултету у Београду је изборе у Никшићу 2021. године упоредио са „Вуковаром 1991. године“ Иначе овај интелектуалац се прославио тиме што је на друштвеној мрежи Twitter лајковао објаву у којој се спомиње да је „Јасеновац логичан след околности за српски народ због његове историје“. Језа ме ухвати када само помислим, да неки родитељи из унутрашњости Србије тешком муком издвајају новац да би школовали дете у Београду, у коме ће Никола Самарџић да му предају историју. Хорор!
Са друге стране Дрине, шампион домаћег аутошовинизма, извесни Драган Бурсаћ у својој трагичној колумни за Антену М под насловом „Добро јутро окупираном српском Никшићу!“ пише: „Тако вам је то кад четнички војвода Андрија Мандић ин виво инаугурише четника полетарца са немалим десничарским стажем, Марка Ковачевића у нову прву главу Никшића. Тако вам је то, одједном се више не прича о бољитку и стандарду грађана, о напретку економије,ЕУ интеграцијама, сад се “не даје Косово“ и србује. Искрено…“
Када би само Бурсаћ био свестан каква је прошлост његовог лидера Мила Ђукановића била за време напада на Дубровник 1991. године, и какву је тада реторику његов лидер користио… Али Бурсаћ има срећу јер он тога није ни свестан.
Бурсаћ је иначе од оних космополита коме „није битна ни вера ни нација“ јер су они „грађани света“, али увек им се некако омакне да пишу отворене расистичке текстове уперене против Срба. Они су анационални али све до оног тренутка док се не сусретну са неким Србином. Тада почињу да показују право лице свог лажног космополитизма.
Колики је Драган Бурсаћ „антинационалиста“ може се видети у каквим медијима пише и који медији редовно преносе његове колумне. А дотичну колумну је пренела и „Слободна Босна“, иначе „бастион“ демократске мисли и националне толеранције.
Ово су упечатљивији примери, али има их још, но то није важно, и ово је сасвим довољно.
Сви побројани аутори су уједно били и потписници „Апела 88“ у коме су током литија у Црној Гори, пружали нескривену подршку ауторитативном режиму Мила Ђукановића. Сада када је он изгубио власт, и када се ближи крај његовог председавања, они као његове верне присталице су упали у колективну депресију.
Домаћи аутоксенофоби никако да прежале чињеницу да је њихов најомиљенији политичар на Балкану на политичком издисају. Не воле они Мила Ђукановића колико им се гади сопствени народ. Не подржавају они ДПС колико навијају против српских интереса. Али све им је то сада узалудно. Преостаје им само копрцање у властитом брлогу. Писање памфлета по којекаквим регионалним медијима отворене антисрпске провинијенције и роњење крокодилских суза за ДПС-ом.
Српски народ се пробудио у Црној Гори. А то „догађање народа“ покренуће Србе не само у Србији већ и у околним српским земљама. Овај процес је незаустављив. Литије су биле само почетак.
Живео слободан Никшић!
Милош Дојчиновић/ИН4С