Нежељени тријумф Зорана Калезића
Синоћ сам на једном од најугледнијих музичких канала народне музике на Балкану и шире, РТС Колу, гледао велики концерт највећег вокалног солисте народног мелоса Црне Горе, Зорана Калезића. Не по први пут, јер је тај моћни концерт одржан у великом Центру Сава у Београду 2016. године, па је досад у Србији репризиран бар петнаестак пута, […]
Нежељени тријумф Зорана Калезића
Синоћ сам на једном од најугледнијих музичких канала народне музике на Балкану и шире, РТС Колу, гледао велики концерт највећег вокалног солисте народног мелоса Црне Горе, Зорана Калезића. Не по први пут, јер је тај моћни концерт одржан у великом Центру Сава у Београду 2016. године, па је досад у Србији репризиран бар петнаестак пута, као врхунски музички спектакл и празник народног, посебно црногорског мелоса.
Али тужни србофобични Јавни сервис (тобож свих грађана), за ових пет година, ниједном није нашао за сходно да се у Црној Гори емитује снимак овог концерта, на којем је блистала управо наша, црногорска народна музика.
Калезић је притом у музичко рухо одјенуо и стихове највећег лирског пјесника Црне Горе, Александра Леса Ивановића. Али, и поред свега тога, његов тријумф је за шефове РТЦГ остао нежељена прича због мрског им Београда, у који трче кад год стигну.
Није од значаја било ни што је на великом филмском платну иза Зорана блистао лик великог владара и пјесника, Његоша… Ни што је блистала капела на Ловћену… ТВЦГ је био и остао чврсто на курсу сад већ пропалог режима: да је Калезићев концерт у Београду штетан по нашу земљу, а то може бити став само ограничених, ригидних и закључаних малограђанских умова.
Концерт Зорана Калезића у великом Центру Сава, гдје је било присутно скоро пет хиљада гледалаца (!), представљао је и својеврсну круну каријере овог непоновљивог умјетника. А треба признати и чињеницу да од свих умјетника из Црне Горе једино Зоран Калезић у народној, и Сергеј Ћетковић у забавној музици, могу попунити Центар Сава до посљедњег мјеста. Нјих двојица, и засад више нико. Али је Управа РТЦГ и ту тврда срца била, и Калезићев тријумф у Београду одбацила… Зато, по челницима Јавног сервиса, тог концерта, напросто, није ни било…
Тако су гледаоци, који још увијек умију да залутају на „објективни“ први канал ТВЦГ остали ускраћени за прави музички спектакл, за тријумф наше музике у другим земљама, за сјајну атмосферу на концерту, на којем је одушевљена маса стајала и пјевала заједно с Калезићем. Наш Зоран је фантастично пјевао уз пратњу великог оркестра маестра Мише Мијатовића, а гости су били наш Мирко Рондовић и Ацо Пејовић, и специјални гост Халид Бешлић, и то након дуге паузе у Београду. Калезића је пратио велики хор, и дует, брат и сестра, Деана и Дејан Ђекић, па је музички спектакл био у потпуности заокружен…
Пјевајући редом своје највеће хитове, а затим и на енглеском „Зелену траву дома мог“, Зоран је на крају сишао у публику, изљубио се с краљицом народног мелоса Лепом Лукић и другим великанима музичке сцене, руковао се с гледаоцима финиширајући свој велики музички шоу.
Али ништа од свега тога није помогло да ТВЦГ „преломи у мозак“ и емитује концерт из Сава центра, као тријумф наше, аутохтоне црногорске музике у Београду, у интерпретацији нашег музичког умјетника, па је тиме директно показано какви све умови још увијек владају Јавним сервисом.
Црна Гора је мала, па се зна и бизаран детаљ да је Калезић на крају тријумфалног концерта остао у минусу неколике хиљаде еура, али је био пуна срца, што је њему једино важно. Познато је и да су „Плантаже“, које су расипале милионе на миљенике режима, за реализацију концерта дале „цијелих“ двије хиљаде еура. Смијешно, али то смо ми. А зашто не навести и детаљ да је Зоран, пошто није био миљеник сад већ бивше власти, морао од скромне пензије асфалтирати пут до своје куће. А и данас је свјестан чињенице да су досад најгоре пролазили они који су безинтересно вољели своју Црну Гору.
А, пошто није добио Тринаестојулску награду за животно дјело, кад се боље погледа ко је све добио, повријеђеној души умјетника мора бити бар мало лакше. Таква је била режимска Црна Гора. Но, правда је спора, али достижна.
Драган Копривица/ИН4С