Лични став: Оптужујем
Ријечима онога који је, мојом вољом и невољом, истурен да говори у моје и у име стотине хиљада нас, ријечима „човјека, родитеља и премијера“ којима се „дубоко клања жртвама НАТО бомбардовања, а као, такође, човјек и родитељ (премијер ни у сну) додајем недостајућу, ону без које су претходне само пука мимикрија и крокодилске сузе над […]
Ријечима онога који је, мојом вољом и невољом, истурен да говори у моје и у име стотине хиљада нас, ријечима „човјека, родитеља и премијера“ којима се „дубоко клања жртвама НАТО бомбардовања, а као, такође, човјек и родитељ (премијер ни у сну) додајем недостајућу, ону без које су претходне само пука мимикрија и крокодилске сузе над нашим, српским, изгубом, ријеч: ОПТУЖУЈЕМ! Јер, невине жртве које премијер оплакује нијесу страдале у земљотресу, поплавама, пожару, саобраћајној несрећи… оне су жртве ЗЛОЧИНА! Злочина незапамћеног у новијој историји свијета, мимо правде и закона, мимо оног минимума хуманости којем се тежи у модерном ратовању. А сваки ЗЛОЧИН захтијева, ако не ПРЕСУДУ а оно макар ОПТУЖБУ. Онај Игоов прст уперен у аферу Драјфус.
А онај што „као човјек, родитељ и премијер дубоко жали над невиним жртвама“, данас је опет закључао капије касарни како они који неће да забораве не би том незабораву приложили по стручак цвијета. Дакле, не ОПТУЖУЈЕМ толико агресоре (јер, о АГРЕСИЈИ је ријеч, премијеру), они су то били вјековима и биће док је и нас и њих, колико нас, овако убоге, понизне и пузајуће који умјесто прста упереног у ЗЛОЧИНЦА и погледа у НЕБО скрштају руке и погледом упиру у земљу. Па макар били „ЉУДИ“ (превелика је то ријеч за нас тако мале), „РОДИТЕЉИ“ (мали је то отац у односу на очеве ОЛИВЕРЕ, ЈУЛИЈЕ, МИРОСЛАВА, МИЛИЦЕ…) и посебно „ПРЕМИЈЕРИ“ (чија је превасходна обавеза да чувају дигнитет оних у чије име говоре.
Емило Лабудовић/ИН4С