На Цетињу се опет оргијало
На Цетињу се опет оргијало. „Слободарско“ Цетиње са Орденом Народног хероја опет је било концентрациони логор, само је тешко било разликовати ко је био с које стране жице. Цетињем се опет пјевало, али онима који су били а у инат онима који јесу. Престоно Цетиње, што би подразумијевало широко отворене улице и сокаке за све, […]
На Цетињу се опет оргијало. „Слободарско“ Цетиње са Орденом Народног хероја опет је било концентрациони логор, само је тешко било разликовати ко је био с које стране жице. Цетињем се опет пјевало, али онима који су били а у инат онима који јесу.
Престоно Цетиње, што би подразумијевало широко отворене улице и сокаке за све, оградило се од свих других, што оградама, што кордоном полиције. Цетиње је и данас демонстрирало да је окамењена, аутистична средина, окренута себи и довољна самој себи. И показало да га је, иако на издисају по свим мјерилима, узалуд прикључивати на респираторе (не ове из КБЦ, покварене) и инфузије јер из његових истрошених вена још увијек куљају прошловјековна сукрвица и гној. Цетиње је и данас демонстрирало да је било и остало, а биће, сва је прилика, још дуго и дуго – Цетиње, шта год то значило. Депресивна, суицидна и самодеструктивна средина у којој је широко једино онима који се још увијек нијесу пробудили из давашњих снова о Зрну, комитама, „е, вива“ поклича, италијанских макарона и шпијунирања четвртком. „Долина богова“ данас је личила на надалеко чувену пустару – Долину смрти.
Многи се неће сложити и рећи ће како је ово преоштро, неселективно и нетачно (ослобађам администратора Ин4с-а сваке обавезе да ме штити од било чијих коментара и одговорности за увреде), али оно на шта је данас личило Цетиње не приличи чак ни Цетињу. И то не због излива мржње према посланицима, премијеру и посланицима, не због вриске и урлања, псовки и добацивања, јер на такве демонстрације политичких ставова нијесу имуне ни много просвећеније средине. И не због повампирења Зрна и онога што он симболизује.
Данашња слика Цетиња била је ужасававјуће ружна и опомињујућа због чињеница да су у престоницу слободне, демократске, европске, натовске Црне Горе данас улазило као кроз окупирану и ратом захваћену зону кроз коју полаз „обезбјеђују“ оружане снаге. Као кроз територију Авганистана под контролом Талибана.
Након свега што се данас ваљало Цетињем, укључујући и оно Пурино дегажирање скупшинског Пословника тик уз уво Ивану Брајовићу, поставља се озбиљно питање сврсисходности упорног удварања Цетињу и Цетињанима (част честитим појединцима). Чему обавеза одржавања прве сједнице Парламента кад га Цетиње никад није ни уважило ни поштовало, само су се мијењали „објекти“ мржње и они који нијесу добродошли (пси и Срби су се подразумијевали, по дифолту)? Чему истрајавање да сједиште Министарства културе буде у средини која је култури окренула позадину? Министарства у које, као говеда у шталу, упадају разни Чиргићи. Чему цинцулирање и подилажење том истом Чиргићу и његовом полуприватном факултету са два слова која коштају више од милион евра годишње, кад у оквиру државног Универзитета има одговарајућа катедра?
Докле снисходљивост према разним Шеховићима, Коњевћима, Ибрахимовићима и, поготово оним ДПС шиљокуранима, који се понашају кад да су у ову црногорску клоаку пали право са Марса? Докле се крити иза млетачких „препорука“ и чекати да Катнић и Станковић сами отпадну као лишће са Милове оскоруше крајем јесени? Или да Божидару Шундићу и компанији дође из дупета у главу да је напољу свануло?
Не треба бити ни премијеров „експерт“ ни набијеђени, наручени (и добро плаћени) аналитичар из редова „другосрбијанаца“, а још мање са списка „Гласа Америке“, па закључити да се цетињазијација Црне Горе неће зауставити сама од себе, нити ће се Цетиње и „цетињани“ једног јутра пробудити, протрљати очи и видјети да ништа више није као што је било.
Да су, као тијелу које је захватила гангрена, неопходни хитни, врло прецизни и ван сваке сентименталности хируршки резови и, гдје се мора, ампутација болестних дејлова. Па нека и привремено боли ако је то цијена оздрављења. То прије свих, мора да знају премијер и његови министри који су се прихватили и обавезали да ће Црну Гору мијењати, поправљати, демократизивати и, као тешког ДПС рековалесцента – опорављати. Па, ако се мора – и без Цетиња и мимо њега.
А до тада нека Цетиња Цетињу. Нека га „комитама“, нека га самосебидовољним ултра Црногорцима којима ни Црногорци нијесу по укусу. И нека га оној са три презимена и два мандата која се данас славодобитно размаха и скоро поигра у оном лудачком колоплету. И нека га двословном Чиргићу, повампиреном Живковићу и бацачу Пословника, Пури. Нека га ту гдје је, зачаурено, заробљено, сумасишавше и како год. Можда, једном, неко другачије Цетиње и неки другачији Цетињани схвати да бити Престоница значи много више од уставне и законске позиције. Да бити Престоница значи уважити цијелу Црну Гору са свим својим особеностима, мијенама, политичким турбуленцијама… Да бити Престоница значи слободу и ширину за све грађане Црне Горе а не само за „двословца“ и двомандатну а вишепрезимену и разиграну професорицу права. И клонити га се све док не оздрави, изоловати и карантирати да не инфицира остатак државе и вакцинисати не „астразенеком“ него вакцином добронамјерности и стрпљења.
Јер, искуство збивања у окружењу говоре да у ситуацији препуној барута фали само једна шибица, па да плане. А „шибица“ се намножило мимо мјере.
Емило Лабудовић/ИН4С