Писма са села којег више нема: Весело вече
Туробан и сив дан, киша која плеше по крову још од синоћ, пригушена бјелина видика прошарана крпама снијега (падаће опет, кажу) и стање духа у којем скоро да нема мјеста за одјеке садашњости који насрћу на чула. У ту, с девет брава забрављену, пустопољину као прамење магле која се као хајдук краде према Мокри, навиру […]
Писма са села којег више нема: Весело вече
Туробан и сив дан, киша која плеше по крову још од синоћ, пригушена бјелина видика прошарана крпама снијега (падаће опет, кажу) и стање духа у којем скоро да нема мјеста за одјеке садашњости који насрћу на чула. У ту, с девет брава забрављену, пустопољину као прамење магле која се као хајдук краде према Мокри, навиру таласи сјећања чија топлина грије таман колико и распјевани и рђом већ начети „смедеревац“. Као афричку краљицу палмином лепезом од досадних инсеката, та сјећања ме бране од суицидне испразности времена које, залудан, трошим и које ме, још залудније, мрви и протура кроз жрвањ живота према неизбјежном исходишту.
Згађен овим, као у вир спасоносне свјежине усред августа, урањам у сјећања на дане када смо се окупљени око бакиног радија (тада је био једини у селу) одупирали искушењима досаде и тривијалности зимске свакодневице на селу. И као да опет чујем најавну шпицу тада најслушаније и најомиљеније емисије Радио – Београда, „Весело вече“, и звонак глас водитеља Петра Словенског. Крем комичарског глумишта ондашње Југе увесељавао нас је и до суза доводио шалама, геговима, вицевима, скечевима, које смо памтили и препричавали, опонашали од недеље до недеље, чекајући нову емисију.
Одавно више не слушам радио, осим кад струја изда, а и „Весело вече“ се, са много чиме што нас је чинило веселим, преселило у архиву и трезор у Хиландарској 2. Сада нас, сваконоћно, умјесто здравим и помало пецкавим хумором, настојањем да точак времена ако не врати назад а оно макар заустави у мјесту, забавља и до суза (оних од оне милине, Давида Штрпца) доводе ови са Јавног сервиса. Из вечери у вече, њихово „весело вече“, одјевено у лажни балски фрак испод којег вире шарени рукави Арлекина, покушава да разгали нацију. А извођача разних, што домаћих, што оних од преко, просто се не зна ко је од кога комичнији. Глумећи паметнице (наш народ би рекао: мудросере), смјењују се у патетичним хвалоспјевима, домољубним изливима, клетвама и оптужбама, нашепурени као ћурани пријете, бране ненападнуто и замећу кавгу са измишљеним аветима и причинама. Дон Кихот да им позавиди.
Она Беба се, очигледно, дефинитивно укакила и сада му унеређене и смрдљиве пелене покушавају опрати курте и мурте, потпомогнуте упарађеним и каодасуколацпрогутали уштогљеним „презентерима“. Не зна се ко кога претиче у настојању да дјелује учено и озбиљно. Да се зацијениш од смијеха. У односу на разне Кораће, Јакшиће, Вујовиће, Шуковиће, Коњевиће, Шеховиће…. Мија и Чкаља не би прошли ни аудицију за дјечје приредбе. А тек онај „олујни“ Аџић, па она раскокодакана и разиграна примабалерина у извођењу „ора“ по цетињским трговима, па… списак је неисцрпан
Посебну трупу „забављача“ представљају они из „дипломатског хора“ (Шојићева конструкција, када, глумећи дипломатску увиђавност, неутралност и поштовање суверенитета домаћина, мало, мало изваде ону ствар и јавно уринирају по нама као по зечевима. Да начисто свиснеш од милине и забаве. И таман помислиш како си већ видио све „извођаче“ кабареа кад однекуд, или из нафталина или из са клупе за резерве, на сцену истрче стари/нови ликови са клоновским маскама и водвиљ се наставља без краја и конца.
А тек што је весело и забавно кад се на просценијум саопштењима истури менаџмент Јавног. Ту просто прашти и врца хумором, више него најиздашнији новогодишњи ватромет. Недавно, док су опонирали једној од незадовољних странака (а све су, лише ДПС и њене „фамилије“ и „фамилијаша“ незадовољне) саопштише како је предметна странка – одсвирала своје. Изолован у својој „глувој соби“, менаџмент Јавног очигледно не чује свирку која се већ увелико свира напољу. Да чује, и њима би дошло из дупета у главу да узалуд свирају… (из пристојности не према њима, нећу поменути чему) и да неће бити биса.
Ова специфична врста хумора, хумора узалудног бекељења и призивања духова, хумора сударања са сопственим одразом у огледалу, тешка је за гледање, али временом се и на њу навикне. „Човјек је животиња која се на све навикава“, рекао је Достојевски, што ће рећи да кад се будалаштина, бласфемија и лупања у празне канте нагомила толико да пређу праг осјетљивости, онда постају комичне и забавне. Својом ирационалношћу, узалудношћу, будалаштином и провидношћу, игрокази на Јавном само свједоче да живимо у земљи чуда. У граду „Стрмоглавцу“, што би рекао Бранко Ћопић, гдје је „чудан вашар јако, а продавац, купац и роба – све ти је наопако“! Таман онако као кад из ДПС крутикују Дритана што троши државне паре у промотивне сврхе своје странке. Или кад свезнајући Рашко, из позе политичког аскете, поспрема наследнике као да скоро двије деценије са све „Раџом“, нити је лук јео нити га мирисао.
Сумрак се већ убрзано пресвлачи у одијело ноћи. Подстичем „смедеревац“, одлажем књигу и удобније се смјештам у фотељу. Што се мене сматра, представа може да почне. И, чекајући да се дигне завјеса и почне „весело вече“ Јавног, већ набацујем осмијех од ува до ува. Чекам да почне па да се исплачем до миле воље.
Емило Лабудовић/ИН4С