Представа „Аманет“ као тријумф алтернативног театра
Колико је позоришна публика у години короне жељна представа, посебно оних врхунских, најбоље се видјело у сали Додеста КИЦ-а “Будо Томовић” 3. априла, кад је премијерно приказан сценски спектакл, кореодрама, комад из домена алтернативног театра, театра покрета, плеса и експеримента, “У аманет”, кореографкиње и редитељке Тамаре Вујошевић Мандић. Љубитељи другачијег позоришта у Црној Гори, оног […]
Представа „Аманет“ као тријумф алтернативног театра
Колико је позоришна публика у години короне жељна представа, посебно оних врхунских, најбоље се видјело у сали Додеста КИЦ-а “Будо Томовић” 3. априла, кад је премијерно приказан сценски спектакл, кореодрама, комад из домена алтернативног театра, театра покрета, плеса и експеримента, “У аманет”, кореографкиње и редитељке Тамаре Вујошевић Мандић.
Љубитељи другачијег позоришта у Црној Гори, оног које доказује да је настало из прастарих ритуала и обреда, покрета, нијемог монолога и дијалога, из гестуалних радњи, памте тзв. другачије позориште. Посебно преко представа са свјетских адреса у оквиру ФЈАТ-а (Фестивал југословенског алтернативног театра) и ФИАТ-а (Фестивал интернационалног алтернативног театра), које су старији имали срећу да гледају током протеклих деценија радујући се оностраним визијама театра и његовим коријенима.
Кореодрама сјајне Тамаре Вујошевић Мандић враћа нас тим позоришним темељима уз вишезначни плес двије хероине на сцени, које синхронизованим покретима два тијела у празном простору, снажном емоцијом, уз свега неколико горких реченица током комада, уз синергију зањиханих фигура, у мистичној атмосфери повратка човјека природи, казују више него многе скупе представе какве смо имали неприлику да гледамо у нашем Националном театру потоњих година.
Скоро митски осјећај, који је још од самог почетка зацарио на малој сцени Додеста, уз крајње економично коришћење сценских ефеката, вратио је публику на старе стазе алтернативног театра. Основна замисао редитељке била је да се комадом на плесни, заумни, наглашено сензитиван начин, прикажу судбине двије жене са нашег црногорског крша, мајке и кћерке. Мајке, која кћерку учи корацима живота водећи је у ново вријеме уз бројна упозорења. Уз наглашену, за наше просторе препознатљиву, родитељску посесивност, бригу за будуће кораке своје насљеднице, уз опрез који прелази у муку и обострану патњу. Уз подсвјесну снажну жељу кћерке да до једног трена остане у мајчинском окриљу, али и да напусти сигурну луку породице у потрази за изазовима непознатог.
Но, како то обично бива кад је ријеч о сјајним представама, а ова то јесте по много чему, могућа су и шира тумачења. Иако је Тамара Вујошевић Мандић у овом комаду снажно посвећена духовном бићу Црне Горе и њеном архетипу, намеће се утисак да је редитељка дала много шире, универзалне визије о жени, људском бићу, њеној судбини на свим меридијанима, створивши етиду о њеним патњама и немирима, дилемама и траумама, истим на свим континентима.
А оваква учитавања само потврђују богатство позоришног спектакла који смо видјели, говоре о вишезначним порукама по класичној теорији отвореног дјела. Притом уз могућност да и сам гледалац, уз богат сценски угођај, буде активни судионик позоришног чина.
Истовремено, Тамара Вујошевић Мандић је црногорском друштву послала и снажну поруку друге врсте. Театром покрета, представом у којој је публика током сат времена чула свега неколике реченице у духу већ познатих аманета са црногорског крша, редитељка је поставила и питање данашњег друштвеног тренутка Црне Горе. То јест, шта смо све за протеклих година урадили ријечима ми, и шта су све ријечи урадиле нама. И је ли вријеме да се бар мало одморимо од ријечи, и да ријечи одморе од нас. Да на трен починемо од бујице ријечи, које често представљају негацију самих себе, и самих нас, стварајући контрапродуктивни комуникацијски јаз, оштећени језички код, и штету социуму у цјелини.
Треба истаћи и сценске домете и емпатију већ искусне, изврсне глумице, Јулије Милачић Петровић Његош, њено доминантно посесивно надигравање на отвореној сцени са млађом јунакињом, балерином Аном Бабац… Уз генералне комплименте треба нагласити и њихов синхронизовани говор тијела, у појединим тренуцима уз претварање два у једно биће, уз ритуалне замахе као у савршеним балетским тачкама, са мјером. Уз уживљавање обје јунакиње до нивоа кад се представа не игра и не изводи, него живи и доживљава из дубине бића, уз продор неких мрачних нагона кроз однос супремације у субординације.
Представе овог типа још једном указују на потребу континуираног његовања алтернативног позоришног израза у Црној Гори. Истовремено указују и на важност и значај ФИАТ-а, који ће у нашој земљи опет бити одржан у септембру ове године, у славу другачијег, оностраног, луцидног сценског виђења различитих позоришних поетика.
Свакако, признање за укупан допринос представе треба одати и драматуршкињи Стели Мишковић, и осталим сарадницима.
Наравно, цио пројекат брижно је подржала редитељка ЦНП-а, Ана Вукотић, директорица ФИАТ-а, која има чиме да представи Црну Гору на том фестивалу најесен. Кореодрама “У аманет” већ је четврти пројекат ФИАТ-а од обнове фестивала 2013. године, и најбољи доказ да ФИАТ мора да траје. И да његову реализацију мора подржавати држава у интересу богатства различитости наше културе, позоришних визија и другачијих тумачења театра, што нас враћа његовој есенцији и прапочецима.
Др.Драган Копривица/ИН4С