Quo vadis, Премијеру?
Сине, вјероватно ћеш се зачудити откуд опет ја и зашто ово писмо није адресирано теби већ је од оних која су постала модерна у последње вријеме и која као адресу подразумијевају широку јавност спремну да их читају. За разлику од писама која пишем теби, у којима ти повјеравам своју унутрашњу ватру и лед, ону гуку […]
Сине, вјероватно ћеш се зачудити откуд опет ја и зашто ово писмо није адресирано теби већ је од оних која су постала модерна у последње вријеме и која као адресу подразумијевају широку јавност спремну да их читају.
За разлику од писама која пишем теби, у којима ти повјеравам своју унутрашњу ватру и лед, ону гуку која никако да ми сиђе низ грло, писама која ти остављам у наслеђе да ти једном, кад се нађеш пред изазовом, можда помогну да боље схватиш проблем и нађеш решење, јер ово наше нити је од јуче нити ће трајати само до сјутра, ово писмо је више као позивно, писмо – одговор и пристојни грађански однос према некоме ко ти се писмом обратио. А обратио ми се, и то јавно, отворено, лично он, премијер. Знам, рећи ћеш, није мени лично, али јесте народу, а ја себе, признао то он или не, доживљавам дијелом тог народа и осјећам се дужним да на обраћање одговорим истом мјером. Јавно, отворено и крајње искрено.
Премијеру, кажете да сте све ово вријеме „носили борбу са свима нама“! Тешко, јер сте и сами рекли да сте годинама били изван политике, ушушкани у академску удобност и сигурност професуре, за разлику од нас који смо деценијама трпјели, остајали без хљеба, гутали сузавце, полицијске пендреке, лежали по тротоарима, подрумским самицама у центрима бзбједности и, неријетко, у ћелијама Истражног затвора. Рекли сте и то да никад нијесте ни гласали за опозицију, што може да значи да Вам је или било добро па Вас ништа није интересовало, или сте гласали оне друге. Како год, премијеру, нијесмо били у истом строју и нијесмо заједно „носили борбу“!
Премијеру, кажете да вас је Господ Бог „изнио на узвишење са којег се боље види“! Неће бити, господине Кривокапићу. На то „узвишење“ изнијели су Вас наши гласови, углавном српски и доминантно опозициони. Међу њима и мој, господине Кривокапићу. А сад видим да сам тај глас просуо улудо и да сам се кладио на погрешан тип. А кад је о Господу ријеч, премијеру, мали сте Ви играч за велику небеску шаховску игру. Наравно уколико под Господом не подразумијевате ону групу високих свештеника Митрополије која Вас је наметнула и из Вашег кабинетског полумрака изгурала под свјетла политичке позорнице. Баш се нешто питам, колико су управо они данас задовољни Вама пошто је и министар на ту позицију дошао њиховим благословом.
Премијеру, ласкате нам како смо „показали да смо народ који не намјерава да повије кичму“! Господине Кривокапићу, није овдје ријеч о кичми народа који је њену несавитљивост демонстрирао не мјесецима колико сте Ви уз њега, него вјековима и вјековима борбе да остане слободан, достојанствен и свој на своме. И по цијену „стотину за једнога“, премијеру. Овдје је ријеч о Вашој кичми и њеној савитљивости. А колико неко ко ставове мијења чешће од кошуља, коме ријечи никако да сустигну дјела и кога ни најближи сарадници никако да разумију, може да свједочи о цементности свог кичменог стуба, питање је за основце. Господине премијеру, не иде се по арматуру за кичмени стуб у стране резиденције већ се човјек са тим роди или не роди. А, опростите што ћу бити отворен и искрен, према себи прије свега, до сада ме ама баш ничим нијесте увјерили да се по том критеријуму можете позвати на историјску постојаност рода мога.
Премијеру, тврдите да је „услов да кренемо даље да не мијењамо стратешки курс… и да се не дијелимо како би смо побиједили“! То о подјелама и побједама, премијеру, слушам ево већ неколико година и видим да сте се и сами приклонили тој мантри. Не спорим да је то Ваше право, али није поштено, господине Кривокапићу, да из једног гнијезда, гнијезда које Вас је испилило, подржавате неке друге „птице“. Колико се ја сјећам лекција из основношколске биологије, а био сам, вјерујте, добар ђак, тако се понашају само – кукавице. Морамо се, премијеру, и то под хитно, подијелити на оне који су виновници нашег друштвеног и енономског суноврата и оне који су његове жртве; на оне који су крали и оне који су покрадени; на оне који су издавали и оне који су издани; на криминалце и оне поштене; на ону шачицу профитера транзиције и стотине хиљада оних који су од свега добили од шаке до лакта. Без тих „подјела“, премијеру, јасних, прецизних и хитних као што су хитне операције гангреном захваћених удова, нема ни „побједе“, макар Вам Алекса о томе написао (не и преписао) не магистарску него докторску дисертацију.
Премијеру, пребацујете нам како смо Вас, „након што сте укорили министра, оптужили ни мање ни више него да сте нас – издали“! Није тачно, господине Кривокапићу, ни једно ни друго. Прво: нијесте га само „укорили“! Укор је нешто благо, очинско, већ сте га јавно извријеђали и оптужили за подривање европског пута Ваше владе, а затим затражили његову смјену. А друго: ја сам Вам свједок пред сваким судом да нас нијесте издали. Јер нијесте ни могли. Издати нас може само неко наш и неко коме се вјерује, неко од кога се нешто добро очекује. А Ви сте сваким поступком, сваком ријечју и изјавом свједочили да не припадате мом народу и да од Вас не можемо очекивати ништа од онога чему смо се надали, шта смо очекивали и због чега смо Вас прихватили и гласовима подржали. Вама је, очигледно, више стало да не издате неке друге, ону Џудит прије свих, а за нас Вас је брига таман колико и за лањски снијег на Сињајевини.
Премијеру, правдате нам се да сте министра „смијенили због личног става“! Господине Кривокапићу, тежу оптужбу против себе самог нијесте могли изнијети. Па чији је „лични став“ требало да има министар? Ваш? Госпође Џудит? Милов? Коњевићев? Ибрахимовићев, Драгињин….? Јесте ли свјестни, господине Кривокапићу, да је човјек без става човјек без кичме а, ваљда се сјећате лекција из биологије за шести основне, људи не прпадају роду бескичмењака. А о његовим ставовима и његовој спремности да их се, по потреби и налогу, одриче и покрива ушима, требало је да се распитате и увјерите прије него сте га прогласилу експертом и апостолом. Мада… и апостол Петар се трипут одрекао Христа прије него су се пијетли огласили. А кад је већ о министровом „ставу“ ријеч, премијеру, да ли Вас и за јоту колеба чињеница да је то врло јасан и избалансиран „став“ скоро свих припадника „несавитљивог“ народа којем би сте да припадате и који Вас је учинио премијером? Или је Џудитина изнад свачије? Ваше поготово!
Премијеру, поводом Ваше опаске о слугањству – нећу ни ријеч. Не због тога што Вам не бих имао шта рећи већ због домаћег васпитања и успомене на покојне родитеље чије ме очи гледају са зида док Вам ово пишем. О Вашем „трпљењу и ћутању“ могу Вам рећи само толико да једино апсолутни дилетанти и неупућени могу очекивати да се стазама политичког успињања иде царским чезама и праћен овацијама и цвијећем. А, осим тога, није ми јасно зашто трпите? Ако не можете, ако Вам је претешко, одложите бреме и пустите оне који хоће и могу. И још нешто, премијеру: знам да Вам је „потребна наша вјера у побједу“, али за такву вјеру, вјеруј те ми, нама је потребно много, много више од онога што нам нудите и што продукујете са те високе позиције. Позивате нас „и молите за разумијевање, трпељивост и толеранцију“!
Господине Кривокапићу, све смо разумјели а и оно што нијесмо одмах могли, протумачили сте нам сами па нам је сада све јасно. А кад је о трпељивости ријеч, је ли тридесетак година мало, премијеру? Треба ли да код Онога горе (који Вас је, како кажете, попео толико високо) затражимо кредит и да поживимо толико дуго док не почнете да остварујете обећано? Што се толеранције тиче, или смо ми Срби толерантни и душу дали за јахање или море слано није. И само тој толеранцији, трпељивости и разумијевању рода мога, премијеру, можете да захвалите што сте, упркос свему, још увијек то што јесте. Колико још, ни сам не знам, то ћете прије свега морати да расправите са онима који су Вас истурили испред себе а Ви им, онда, окренули леђа јер Вас, гле чуда, стално „погрешно разумију“. А колико знам, не говорите кинески.
Премијеру, као неко ко од Вас и Вашег предвођења за себе и своје није нити тражио нити очекивао апсолутно ништа, ко је копљем политике трајно ударио у трње, могао сам да прећутим Ваше обраћање и ову дивну ноћ обасјану завичајном мјесечином посветим нечему паметнијем. Некој књизи, филму, путописној емисији. Или да пишем некоме коме је до мојих писама стало и ко умије да их чита и схвати. Али, кад год ми се одлагало перо и гужвала хартија, пред очи су ми излазиле десетине и стотине хиљада сапатника, војска оних који су Вам вјеровали јер су вјеровали круговима који су Вас делегирали а које сте, колико ми се чини, већ изневјерили.
Колоне невољника које су Вам клицали и надали се да сте месија који треба да их, као Мојсије, изведе из ропства фараона из Растока и поведе у обећану земљу слободе, усправног хода и економског благостања.
У њихово име, господине Кривокапићу, капам ове ријечи као капље крви јер „крв је наше свјетло и наша тама“ ево већ вјековима. И, сасвим на крају, премијеру: можете(?) да смијените министра, чека Вас, хвала Богу, булумента истомишљеника са Милом, Рашком, Ервином, Драгињом, Јелушићком и Дританом, наравно, да Вам у томе пруже подршку. Али, господине Кривокапићу, не можете, па таман да Вас подржи и Господ Бог и они који се на њега позивају, да „смијените“ његов став. Јер то је став огромне већине народа чије би ставове, (а то је манир политичке и људске културе) требало да уважавате много више од ставова госпође Џудит, колико год она била Ваш ментор. Јер, господине премијеру, гласали смо Вас ради нас а не ради ње. И сасвим, сасвим на крају: господине премијеру, да и Земља (за коју, тврде неки, још вјерујете да је равна плоча) престане да се врти, У СРЕБРЕНИЦИ СЕ ДЕСИО ЗЛОЧИН, АЛИ НЕ И ГЕНОЦИД!!!
Ако не вјерујете министру, ако не вјерујете народу који својатате, мени уопште не морате, ја сам Вам у свему томе девета рупа на свирали, укуцајте одредницу „Сребреница“ на претраживаче и наћи ћете сијасет истих ставова у изјавама и текстовима најеминентнијих правника, социолога, политиколога, бивших државника и војних струњака управо из оних земаља у име чијих естаблишмената брукате и министра и нас. А себе поготово.
Емило Лабудовић/ИН4С