Безнађе код куће заменили надом да ће наћи бољи живот

У групи од тридесетак миграната који су данас прешли из Македоније у Србију, налази се и Сиријац Фејсал са супругом и бебом, чији је крајњи циљ – Норвешка. Уморни од вишедневног пешачења, они не одбијају разговор са екипом Тањуга која их је пратила на путу од Табановца у Македонији, до Миратовца у Србији, надомак Прешева. На добром енглеском језику Фејсал је испричао да је одлуку да са породицом напусти Сирију донео након што је схватио да проблеме које је имао ни за пет година није успео да реши. Прве године, када је рат почео, надао се да ће он престати, да ће проблеми нестати и да ће моћи да наставе да живе у својој домовини. „Нажалост, то није био случај“, рекао је Фејсал. По теретом тешког ранца и шатора испричао је да са женом и бебом путује од 15. августа. Дошли су, каже, преко Турске, па бродом до Грчке, а одатле пешке у Македонију, Србију, и даље намеравају кроз Мађарску, све до Норвешке уверени да је то за њих „обећана земља“. Фејсал је ИТ инжењер, а његова жена завршила је биологију. Надају се да ће стићи до циља. „Знамо да у осталим европским земљама има доста Сиријаца, и зато смо одабрали Норвешку“, каже Фејсал. Нада се мирном животу у Норвешкој, а волео би да у Норвешкој нађе посао и да, како каже, његово дете одрасте у безбедном окружењу. Са тугом у погледу каже да за сада не размишља о повратку у родну земљу. О томе ће, каже, размисљати када се, и ако, ситуација у Сирији смири. Авганистанка Вида је Тањуговом репортеру испричала да непрестано хода већ месец дана. Циљ јој је Немачка. Уморна је, али упорна. „Била сам спортиста и наставник физичког, радила сам и на телевизији и такође сам женски модни стилиста за лице и косу. Идем у Србију, одатле у Мађарску и надам се да ћу стићи до Немачке, а волела бих да одем у Лондон, али мислим да је то немогуће за мене“, каже у даху Вида на солидном енглеском. У Миратовцу су предахнули, попили мало воде и узели нешто хране. Ту ће добити потврде које ће им омогућити да легално проведу наредна 72 сата на територији Србије, након чега настављају своје „одисеје“. До железничке станице у Табановцима довезао их је аутобус скопских регистарских таблица. Двојица полицајаца са македонске стране, пропуштали су мигранте, рукама им показујући да се слободно крећу пут Србије. Њих тридесетак, у групицама од пет-шет, крећу се ка Србији – неки пругом, неки пољем, док их је, за разику од јуче када је непрестано падала кише, данас немилосрдно тукло сунце. За групицама заостају две жене са бебама. Застале су да их преповију. Ту је и старији мушкарац који, притиснут годинама, забринут, споро корача уз помоћ штапа. Помаже му младић, највероватније, унук. За њима, такође, са штапом корача старица коју придржавају две девојке…. Уморни, знојави, исцрпљени сви они на памети имају исту мисао – стићи до циља. http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/585081/Beznadje-kod-kuce-zamenili-nadom-da-ce-naci-bolji-zivot