Лаки је мало нервозан
Предсједник је опет викао на нас. Галамио је, пјенио, модрио у лицу, и на сав глас упозоравао да ће… те ово, те оно… само ако му неко насрне на „кућу“. Не бих о томе како се зову они који вичу испред куће као упозорење онима који би да насрну на њу, али бих га радо […]
Предсједник је опет викао на нас. Галамио је, пјенио, модрио у лицу, и на сав глас упозоравао да ће… те ово, те оно… само ако му неко насрне на „кућу“. Не бих о томе како се зову они који вичу испред куће као упозорење онима који би да насрну на њу, али бих га радо приупитао с које је стране (споља или изнутра) кућа нападнута и које су то звјери „нападачи“… али чему кад предсједниково викање и нема неке везе са могућим одговорима.
Јер, предсједник још од како је предсједник овога и онога углавном само виче. Узалуд пребирам по сјећању, по новинским исјечцима, интервјуима, говорима… и не могу да нађем један једини моменат кад предсједник није викао, галамио, пријетио… и бранио оно што он зове „својом кућом“. Ако неко и зна неки такав моменат, за неку предсједникову топлу, људску, родитељску, свенародну ријеч, ваљало би да се забиљежи и упамти, лијепо би му стајале у биографији. Личио би, макар у биографији, на човјека са свим плусевима и минусима који иду уз ту одредницу.
Предсједник је од првог дана предсједниковања (а бјеше млад и у џемперу) углавном викао, галамио, пјенио, пријетио….Само је, од ситуације до ситуације, а увијек уз „ситуацију“, мијењао оне на које је викао. На антијугословене, на антисрбе, шаховницу, либерале, а онда је промијенио ћурак (и обукао „листер“) и наставио да виче, галами, пријети, пјени… на оне друге, на Србе поготово. А пошто предсједник „предсједава“ већ три деценије и кусур, готово смо му сви дошли на списак. Ми Срби, посебно. А кад смо му већ дошли на списак, онда нам је све по списку. До девет кољена. Вадио је ону ствар и уринирао по нама кад год му се придигло, а придизало му се свако мало, чим би и макар помислио да му се неко и сјенци примиче. Е, сад, неки тврде да су томе „придизању“ припомагале неке забрањене супстанце, али ко би то провјеравао… предсједник је то, брале.
Данас се, очигледно, предсједнику све мање придиже и ту више ни онај прах не помаже колико треба. Народ, „покисао“ од његовог иживљавања, поткресао му је крила, па му је сада, умјесто оне ствари, остао само – прст! Сад маше њиме, пријети, пљује и псује јер осјећа да му је „кућа“ и све у њој нападнуто. А да има „кућу“ и свега у њој – има. Радило се, штедјело, а платица фина, па се накупило. Придодао брат, син из пелена почео да привређује, па кумови, па шира „фамилија“… и ето – пуна „кућа“! Толико да га чини „најкућевнијим“ међу све предсједнике. И сад је предсједник нервозан јер слути да би му се у „кућу“ могло и завирити. Па побројати имовина, срачунати рачуни, срачунати платице, и упоредити. Зато предсједник, да би одбранио своју, виче, пријети, галами, пјени, пљује и псује како нам је заједничка кућа нападнута и он мора да је брани.
Јер, шта је предсједник без „куће“? И свега у њој, накупљеног свим и свачим, за тридесет и кусур година предсједниковања. Јер, ако се испостави да је, осим „платице“, било жестоког џепарења заједничке куће, предсједнику би се могло десити да своју, на дужи рок, замијени „кућом“ окруженом бодљикавом жицом.
Предсједник је, очигледно, нервозан. И, још очигледније, како вријеме одмиче и гасну наде у повратак на старе позиције, све је нервознији. Осјећа да није довољно да само он виче, пријети, пјени, пљује и псује… па на мобу зове све оне који још вјерују да је предсједник – предсједник и мимо функције да, са њим и у његово здравље, вичу, пријете, пјене, пљују и псују (уз пиво и сендвиче) како би „кућа“ била заштићена, то јест – његова. Предсједник се, уз то, давно одрекао Бога и Цркве (осим по потреби) па су његови викачи и псовачи запјенили, запријетили, а богами и камењем, први пут у историји нашег свенародног посрнућа, потегли и на Богословију. Јер, шта су Богосовија, Митрополија, Црква и сам Бог у односу на „кућу“ и предсједника у њој. И свега што је, вриједан као мрав прикупо док смо ми, као цврчци, бацали бригу на весеље и свирали… да не кажем чему.
Предсједник је, дакле, нервозан и виче, пријети, пјени, пљује и псује јер има, а не зна откуд му. Или зна, али не би да и други знају, јер ако се сазна… оде маст у пропаст и, како би то рекли ми староподгоричани , низ „Пишине стране“!
Још од малена наслушао сам се бајки како је лијепо имати али да имање осим уживања значи и главобољу. Вјечити опрез, очи на потиљку и стрецање на сваки шум и сјенку. А предсједнику се намножило и сјенки и шумова, па је зато нервозан. И виче, пријети, пјени, пљује и псује, зове на мобу, и не силази са Ја(д)ног срвиса гдје су га већ учинили бесмртним и незамењивим.
Учили су ме да не завидим ничијем добру и да се не радујем ничијем злу, па не завидим ни предсједнику ни његовом „имању“. Само се често присјетим генијалног „будилника“ београдских јутара, Душка Радовића, који је говорио: „Многи људи живе скромно и спокојно. Не узнемирава их то што други живе много боље. Могли су и они живети много боље, али их је било срамота“!
И нешто мислим, да би некога било срамота због било чега, па и због тога што „има“, требло би да има – ОБРАЗ. А предсједник „има“ свега осим њега. И зато је нервозан. И зато виче, пријети, пјени, пљује и псује. А караван иде ли, иде.
Емило Лабудовић/ИН4С