Ако смо браћа…
„Отварајте, браћо!“ – урлају млади Цетињани „Ако сте браћа, зашто сте дошли у два по поноћи? Зашто вичете и лупате*“ – одговара дежурни ђак „Мајку ли вам четничку!“ – чује се са друге стране… Могла је бити 2010 или 2011 година. На неком од међународно финансираних Скадрова на Бојани под називом „Мир, толеранција, изградња друштва […]
„Отварајте, браћо!“ – урлају млади Цетињани
„Ако сте браћа, зашто сте дошли у два по поноћи? Зашто вичете и лупате*“ – одговара дежурни ђак
„Мајку ли вам четничку!“ – чује се са друге стране…
Могла је бити 2010 или 2011 година. На неком од међународно финансираних Скадрова на Бојани под називом „Мир, толеранција, изградња друштва у Босни и Херцеговини“ говорио сам у име Митрополије Дабробосанске. Није ми било одвећ тешко да поновим богословске перспективе које су биле мјешавина библијских истина и оног типа теолошке реторике која је тада суверено владала српским богословским училиштима („Други мене конституише као личност“ у неохеленском а не левинасовском смислу итд). Омакла ми се, ипак, једна врло згодна реченица. Наиме, рекао сам: „смисао библијског казивања о стварању човјека и жене, Адама и Еве, између осталога јесте упућивање на истину да су сви људи браћа“.
„Сви људи су браћа?“ прекиде ме један учесник, француски Јевреј, који је могао да ми буде деда по годинама.
„Да. Тако каже Свето Писмо. Свима су нам заједнички преци саздани руком Божијом“.
„У реду, млади човјече, познато ми је то казивање. Али да ли бисте могли да кажете да су жртва и насилник брат и сестра? Да ли су Адолф Хитлер и Ана Франк – брат и сестра?“
„Ако знате причу о Адаму и Еви, знате и ону о Авељу и Каину. То што тврдимо да су људи браћа не значи да брат не може или неће убити свога брата. Дјелимично управо зато што му он јесте брат.“ Узвратио сам, не желећи да напустим мисаону арену тек тако.
„Знам и свакако је та прича прилагођенија ономе што сам вас ја питао. Али да ли бисте и даље могли да изрекнете реченицу „Адолф Хитлер и Ана Франк су брат и сестра“?“ био је упоран мој саговорник.
„У данашњем контексту не бих“. Тада нисам могао да образложим моје оклијевање пред једном таквом реченицом. Касније сам преиспитивао себе и схватио сам поенту: не само да библијска повијест о Авељу и Каину није нешто што данашњи човјек познаје, већ се ријеч „братство“ у европској култури од Француске до сексуалне револиције напунила са толико нереалног лажно-интимног садржаја, да је данас готово неупотребљива за било какво истиновање. Рећи „Сви људи су браћа“ значи сугерисати једну повезаност која је јефтина замјена библијске истине да сви људи јесу синови истог оца и мајке, али и потенцијалне убице свога брата. „Сви људи су браћа“ данас значи да ће имати заједнички разлог да заузму Бастиљу – али то значи и заброав гиљотиниране браће, жртава тог fraternite.
„Сви људи су браћа“ значи не само племенитост антиратног протеста већ и слободу „љубави“, биологизованог ероса и сведоступних наркотика у којима се „братство“ остваривало, без свијести о распаду и личности и друштва заснованих на „brotherhood of men“. И да, мој саговорник је био у прави. Ја се као Хришћанин јесам играо значењима која нису библијска, говорио сам реченицу „сви су људи браћа“ рачунајући на њену вишесмисленост, иако неки од тих смислова не само да нису библијски, већ су јасно другачији од библијске истине: браћа смо у богосличности, браћа у прародитељима, браћа по Каину.
Библијска прича о Авељу и Каину нарочито је значајна за свакога ко икада изусти ријеч „сви људи су браћа“. Она нас подсјећа на једну ужасавајућу истину послијепадног свијета: блискост не само да не гарантиује доброту, управо бликост чини један погрешан порив више насилним (сјетимо се наше народне приповјести: „ко ти испода око?“ – „брат!“ – „а зато је тако дубоко!“). Ма колико се остаци европске цивилизације удаљавали од Хришћанства, и данас сваки културна човјек у ушима чује питање које Бог упућује Каину: „гдје ти је брат, Каине?“ али и одговор: „Не знам, зар сам ја чувар брата својега?!“ Нисам чувар, јер сам убица. Ипак, вриједи се вратити који стих више: одмах након приношења жртви, Бог примјећује да се нешто дешава са Каином: „зашто се срдиш? Што ти се лице промјени? Нећеш ли бити мио када чиниш добро, а када чиниш зло гријех је пред вратима“. Гријех као чин је плод гријеха као стања ума. А није лако, у свијету који је знао да гријех постоји (а камоли у овоме који тврди да ни не постоји!) вољети брата свога. Зато је братољубље (на хеленском: филаделфија) врлина.
А врлина се постиже тешко, трудом. Не свеопштим необавезјућим позивом („хајде да се волимо!) већ промјеном себе. Рећи „сви људи су браћа“ не значи још увјек ништа: нити означава самоочигледну индиферентну истину („сви смо исти“, „сви људи су људи“) нити означава необавезујућу интимност проистеклу из људскости: Вудсток и даље не може и не смије да порекне Аушвиц или Јасеновац. Сваки пут када оставимо одговорност ми нисмо ни у стању да волимо.
Нови Завјет такође познаје појам „брата“. И, премда бисмо од новозавјетне благодати очекивали да буде „шира“ од старозавјетног Закона, под „браћом“ Христос углавном подразумијева заједницу Његових ученика, Цркву. „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да устима два или три свједока остане свака ријеч.
Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека хи буде као незнабожац и цариник.“ (Матеј 18,15-17). Овдје на најљепши могући начин можемо да видимо да „бити братом“ не обавезује – како се у хипи-кључу често претпоставља – само Хришћанина да апстрактно „воли“ све и свакога (до љубави према свима се не долази убјеђивањем себе да заиста волиш све јер такви људи увјек завршавају у оној прелести коју је још уочио Достојевски за младе социјалисте његовог времена – они воле човјечанство али ни једног човјека! Љубав према свијету је коначни циљ измјене цијелога себе који су само ријетки међу Оцима досегнули) „Брат“ је такође онај ко припада заједници, Цркви и ко жели да прими поуку. Његов одлазак из Цркве чини га „незнабошцем и цариником“ (према Христовим ријечима!) Дакле, ствар није сентиментална, не зависи од мога расположења, већ од могућности да изградимо Цркву, једну Заједницу.
(Нека ми буде дозвољен овдје још један екскурс: негдје сам причитао да су родитељи изгредника на Цетињу изразили жаљење тбог онога што су учинила њихова дјеца, иако су по сриједи пунољетни људи, стасали за брак и возачку дозволу. То је и иначе један од забрињавајућих знакова савременице, врло чест: најприје, није јасно да ли је жаљење изражено након што су млади људи ствар учинили или након што су ухваћени јер нас разлика у времену жаљења упућује на разлику и њеној суштини. Опет: индикативно је да се родитељи данас постављају као старатељи својој дјеци до врло касног доба када су у питању животне непријатности док се дјеца постављају као пунољетни „грађани“ када су у питању њихова „права“ и пријатни аспекти живота према свакоме – укључујући и родитеље.)
Јасно нам је да ове библијске истине нису ту да би биле пријатне и реторски кокетирале са „братством“ широких народних маса, политичких заједница које, по правилу, што се више позивају на „братство“ све мање имају наде на постојање и опастанак. Језик открива недостатак: у позиву је он увјек садржан.
Непрекидна конструкција „братства“ (и јединства) на ужасавајући начин је сакривала дубоке токове који су испод површи пароле текли, незалијечени. Јер – и у томе је тајна Хришћанства – није довољно жељети да би проблеми нестали, нити у мени, нити у брату мојему. Братство је зато најчешће сурогат за љубав: мог брата Марка и мене не веже братство већ љубав. Трудим се да се та љубав некако узведе: према мојој браћи у Цркви, према мојој браћи у мом српском народу, према другим људима. Љубав тражи очишћење – у њој нема прескока: свака интимизација која није Љубав на крају оконча у лажи. Опасној лажи.
Но: вратимо се поводу, почетку. Питање које су поставили цетињски богослови и данас стоји, пред свима нама: „ако сте браћа…“ Човјек није никада оно што тврди већ оно што чини. Чак није ни оно што осјећа (вратимо се поново Матејевом јеванђељу; Христос наше коначне одговоре пред Оцем не види као слијед наших мисли и осјећања већ дјела бриге или небриге за другога). Људи су браћа. Људи у Цркви су браћа. Људи који припадају једном народу су браћа. Ако смо браћа…
Протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого је ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког у Фочи
ИН4С