Василије Мишковић: Како је Аида негирала „геноцид“
Quo vadis, Aida ili Како је Аида негирала „геноцид“ Анализу почињем атипичном недоумицом. Како објаснити иронију судбине која се поиграла једном тежњом, и од ње направила потпуну супротност. Како фаворизованом тиму на најбезболнији начин рећи – Видиш ли да си дао аутогол. Политички, устаљени наратив везан за ратове деведесетих, указивао је на то шта треба […]
Василије Мишковић: Како је Аида негирала „геноцид“
Quo vadis, Aida ili Како је Аида негирала „геноцид“
Анализу почињем атипичном недоумицом. Како објаснити иронију судбине која се поиграла једном тежњом, и од ње направила потпуну супротност. Како фаворизованом тиму на најбезболнији начин рећи – Видиш ли да си дао аутогол. Политички, устаљени наратив везан за ратове деведесетих, указивао је на то шта треба очекивати од филма који долази као пропагандно гласило, тежња да једна перцепција догађаја, једнострани, необјективни приступ ратном збивању у Сребреници, постане и званични. Да се визуелно прошири, пласиран путем уметности стигне и до оних којима је Балкан чак и географска непознаница, а камоли историјска. Ми, с ове стране Дрине, очекивали смо очекивано. Међутим.
Филм сам одлучиo погледати, јер сагледавање чињеница искључује емоционални отпор. Спремaн да се изнервирам. И опет оно, међутим. Ко је Аида. Жена, муслиманка, добро образована, мајка двојице одраслих синова, одокативно у касним двадесетим, супруга једног од најобразованијих људи међу сребреничким муслиманима тада, како је у филму наведено. Аида није обична жена, она је координатор за сарадњу свог народа и холандских представника тзв. мировне мисије при УН. Радња филма је двотрећински смештена у камп за прихват сребреничких муслимана, под надзором странаца. Не Срба, странаца. Треба изаћи из свог балканског порекла и ставити се у улогу страног гледаоца. Ти зли Срби који су, по званичном наративу те стране, починили геноцид, не стрељају људе, не остављају иза себе на стотине лешева по улицама, већ живи људи добијaју заштиту иностраног фактора. Зар ту, по најпростијој логици ствари, не би дошао први знак питања.
Од самог почетка, представници муслимана упиру прстом у НАТО и УН, кривећи их да се не супротстављају главнокомандујућем српске стране, Ратку Младићу. Враћамо се на инострани аудиторијум, где би овај филм, како је ваљда замишљено, требало да одјекне општим згражавањем. А шта заправо види тај гледалац. Види свог војника који је представљен као неспособни слабић. И замишља тог српског дива, способног да уплаши и НАТО и УН истовремено. Које си то осећање, уствари, изазвала, Аида.
Аида – тај промашај замишљене сврхе. Жена која је задужена за добробит својих суграђана, током читавог филма брине искључиво о једној ствари – Како да збрине, опет искључиво, само своју породицу. Најупечатљивија сцена аутодеструкције филма је на капији прихватног кампа, када Холађани одређују да је максималан број људи у кампу достигнут, док се испред рампе тиска гомила унезверених људи, мале деце, мајки. Шта ради Аида, да поновимо, координаторка за сарадњу и заштиту свог народа. Тражи своје синове у гомили у кампу, видевши да их нема, одлази на капију. Људскост налаже да је мајчински порив један од најснажнијих и најприроднијих порива, те се такав потез и не доводи у питање. Међутим, Аида у филму није само мајка своје деце, она је „мајка“и свог народа с оне стране рампе. И ту се шутер спрема за аутогол. Аида на рампи уцењује и покушава истрговати са холандским чуваром, како би унутра пустио само њене синове, преко броја. Она не чује јаук своје суграђанке, не чује галаму гомиле која исто жели ући. А за коју је на неки начин задужена. Аида уводи само своје синове. Шта у том тренутку о Аиди мисли гледалац који се идентификовао са неким из масе… Шта мисли о њој, ако је пре тога погледао Дару из јасеновца, где једна мајка иступа из масе како би спасила туђу децу. Мајка која је само мајка.
Шутер је дотакао лопту тренутком доласка представника српске стране у камп. Тренутком у којем Аида склања своје и само своје синове негде по забаченим деловима кампа, по канцеларијама мировњака. Трчи и прегледа спискове, тражећи искључиво четири имена са истим презименом.
За то време, лопта ка аутоголу лети сценом у којој младићев официр пита мајку зашто беба плаче, на шта она одговара да је то од глади. Уместо да отме бебу мајци, што би се од једног зликовца очекивало, он је помази и викне на Холанђане да људима дају храну.
Опет, Холанђани, странци, они којима је филм намењен за изазивање саосећања, испадају злотвори који људе држе без хране, док онај, који је представљен као убица, позива да им се храна донесе. Где нестаде логика пропаганде, Аида.
Врхунац, када лопта већ дотиче мрежу аутогола, представљен је сценом у којој тај исти српски официр, тражећи скривено оружје по кампу, иде од мушкарца до мушкарца и тражи да предају оружје. Шта гледалац зна, а шта види. Зна да је рат, такође зна да у сваком рату, било где, учествују војно способни мушкарци, узраста од 18-50 година. А шта види у кампу. Па управо такве људе, младе и војно способне мушкарце који су усред рата представљени као цивили. И без наставка ове сцене, свака, иоле мислећа особа, запитала би се – Како? Али, да урлик тишине аутогола буде јачи, то питање поставља управо српски официр: „АКО СТЕ СВИ ОВДЕ ЦИВИЛИ, СА КИМЕ МИ ОНДА РАТУЈЕМО ЧЕТИРИ ГОДИНЕ?“ Овиме си, драга „Аида“, запечатила причу о непостојећем геноциду.
Сценом евакуације жена и деце, те сценом стрељања групе мушкараца, готово си изговорила, викнула да геноцида није било. Учињен је ратни злочин над онима за које се оправдано сумњало да су инфилтрирани војници. Не може у рату на својој територији цивил бити здрав и прав, војно способан мушкарац млађег доба. Не може, ако знамо да нигде и пре Сребренице није. То не умањује злочин, али је злочин. Не геноцид. На крају, не остаје ми ништа друго, сем да те питам: Шта си хтела, а шта уради, Аида.
Василије Мишковић/Видовдан орг.