О. Дарко Ђого: Непријатност манипулативног: ND Vijesti из несвијести, српски народ и његова Црква
„Svjetska banka tvrdi: Pravoslavci nisu za promjene, siromašniji i manje srećni“ Vijesti 7.5.2018. Датуме увијек треба оставити поред забиљешки: они не само да нам дају да се снађемо у нашем интимном времену, да опет осјетимо мирисе и укусе времена, да се бар мало вратимо у бивше дане: датум поред записа је много више од простог […]
О. Дарко Ђого: Непријатност манипулативног: ND Vijesti из несвијести, српски народ и његова Црква
„Svjetska banka tvrdi: Pravoslavci nisu za promjene, siromašniji i manje srećni“
Vijesti 7.5.2018.
Датуме увијек треба оставити поред забиљешки: они не само да нам дају да се снађемо у нашем интимном времену, да опет осјетимо мирисе и укусе времена, да се бар мало вратимо у бивше дане: датум поред записа је много више од простог броја. Он нам говори и како да то наше интимно вријеме смјестимо у онај ток који је још Св. Августину био несхватљив, у оно сада које, још док о њему говоримо, постаје некада у очекивању онога што ће доћи. И онога који ће доћи.
Датуми су и ствар практичне природе.
Они по себи отварају неспоразуме. Ево, отварам Nezavisni dnevnik Vijesti. Наслов:: Čiča Dražom čestitali dan Svetog Vasilija. Да нема данашњег датума, човјек би се дао лако збунити. Да ли је у питању неки проглас из историјског материјала? Из билтена Југословенске војске у Отаџбини? Из неког емиграцијског часописа, из Америке, са прославе додјеле америчке Медаље части трагичном јунаку једног од два српска покрета отпора у Другом свјетском рату?
Ту је, у ствари, и увод: DPS objavio snimak Kovačevića. Да ли је у питању неки наслов из периода око 1997, када је Мило Ђукановић паралелно градио наративе о младом дисиденту из комунистичког миљеа и „прогресивном“ политичару од кога не треба бранити Српство? Када је „четник“ Мило био прихватљивија опција од бркатог „комунисте“ Момира? Или је у питању самокритика свјесних другова на рачун друга Душка Марковића и репертоара из његовог породичног миљеа? Не. Датум и медиј јасно свједоче ко је и зашто мета. И када. На дан његовог избора, на дан Светитеља Божијег.
Јер, чим угледате латинично окружење Nezavisnog dnevnika Vijesti (у даљем тексту ND Vijesti), јасно вам је зашто се и како о коме пише. Објективно – по оном пилатовском Quid est veritas? које је Богочовјека допратило до Крста. Неангажовано – осим у оквиру црногорског грађанског национализма и лажне културе чија је безсадржајност једино самјерљива али и увијек праћена лажном медијском и естетском малограђанском „изврсношћу“. Спремно да се Црква – која код њих никада нема ни име ни презиме (Српска Православна Црква) – користи и искористи, лажно уздигне и сјутра дан баци у блату – „jer nije lako biti i svetica i kurva/sve po potribi/kako se namisti/u taj čas“. Тога смо свакидашњи свједоци.
„Збиља ли ће ово Vijesti против нас?“ пита ме неки дан један познаник у Никшићу.
Зар може бити другачије?“ одговарам.
„Па зар нису били објективни током литија?“ пита мој саговорник.
Срби су народ метафизичке наивности. То је оно стање које је најкраостнији начин изразио српски еминентни пјесник из Жупе никшићке, Радинко Крулановић, говорећи о косовским Светим Архангелима:
„Мислио си, ако ти је Небо први род,
Нико ти ништа неће моћи.“
(Па, ипак, када се једном разувјере од те наивности, Срби постају неизмјерно порницљив сој људи. Примјер за то нећу тражити даље од истог тог дивног домаћинства из плодне Жупе. Док сједимо и пробавам ракију, Радинков стриц Неђо нам прича како је, во врѣмѧ оно, када су се на подсвјесном нивоу људи спремали за покрадени референдум о neovisnosti Crne Gore, допао неки од оних квизова у којиме је у суштини најважније рећи „Да“. У сред такве једне форме – осмишљене да јавно мнење на подсвјесном нивоу навине да пристаје на телевизијску стварност по себи и у себи додатно укоријени податност планираној сецесији, водитељка пита Неђа Крулановића: „Да ли се пирамиде налазе у Египту“
„Не!“ Одговара Србин из Жупе.
„Господине, да ли сте сигурни? Да ли се пирамиде налазе у Египту?“
„Не!“
„Господине!“
„Не, не налазе се! И позивам све грађане да на референдуму саокруже НЕ!“
У нама Србима се непрекидно преплићу метафизика наивност, неспособност да прозремо да није свако савезништво уједно и пријатељство као и вјековна интуитивна мудрост Неђа Крулановића, способна да прозре комуниколошке трикове и заблуде. Зато се простор за манипулативност Vijesti углавном налазе у нашем несвјесном, у потреби да Лице Другога најприје видимо као лице госта, иако је Други врло често многоличан.)
ND Vijesti и СПЦрква не припадају истом метафизичком плану. Поднаслов о срећи нисам издвојио тек тако: он је само један од показатеља тог мимоилажења равни на којима постојимо. Не користимо исти језик. „Срећа“ коју мјери Свјетска банка заиста не постоји у Цркви Божијој: На памет ми долази један одговор Владике Николаја из Мисионарских писама:
„Једној сиротици која пита:
Зашто се у Јеванђељу не говори о срећи
Како да се не говори, честита душо? О чему се у Јеванђељу говори више него о срећи људи? Мени изгледа, да би се Јеванђеље могло назвати: Књига Среће; наука Христова – наука о срећи. Тебе је свакако збунило то што се у Јеванђељу не спомиње изричито сама реч срећа. Но место те речи употребљују се друге речи, као: блаженство, радост, весеље, рај, спасење, вечни живот.“
Шта тек рећи о есенцијалном сиромаштву Православних? Не смијемо да заборавимо да Св. Ап. Лука 6,20 познаје само верзију „блажени сиромашни јер је Ваше Царство Божије“. И, премда је тема односа између имовине и сиромаштва, стицања и нестицања, богатства да би се служило другима и не везало се за њега и богатства као Мамона стара колико и сама Црква и до данас разрјешивана на неколико начина – „сиромаштво“ о коме говоре Vijesti – та ужасна оптужница Православљу – више говори о квазиетичком хоризонту Vijesti него о самом Православљу.
„Али зар Vijesti не допуштају понеку колумну и Србима?“ наставља да брани своју наивност мој саговорник. Ми почесто снажније бранимо илузију него истину која нас боли. Можда баш тако бранећи се од бола истине. Скраме на очима су најболније ране. Готово неизлјечиве ако се прогласе дуговидношћу.
Овдје долазимо већ до трагедије политичког живота Срба у Црној Гори послије 2006. До квинтесенцијалног трика који је од Ђукановића до ND Vijesti успио сваки пут – те га, као таквог, никада нико неће промијенити. Ђаво се сакрива у вишезначности „НН је Србин, НН је… нешто. Ergo: нешто је дато Србину – самим тим и Србима“. Погрешно. Не само да се до сада показало да субјективни осјећаји нису аутоматске политичке чињенице (да ли ја осјећам да је Црна Гора и српска држава нема никакве везе са чињеницом да у њој нити један Србин – сами тим што јесте Србин – нема ниједно политичко право. ) Не само да се показало да су људи бића склона промјени националних (и свих других идентитета) у Црној Гори (да ли је потребан примјер?) па самим тим оно што је данас дато Србину сјутра се може наћи у рукама било кога другог. Ствар је у томе да, докле год Срби у Црној Гори, не почну да захтијевају права за свој колективитет, народ, заједницу – највише што ће икада бити могуће биће да се сасвим случајно и у огрниченом обиму сусретну личност неког Србина и нека јавна функција или медијски простор. Народ који је остварио колективна права може да претрпи и да на мјесто човјека који заступа та права може доћи и неадекватна личност, попут многих политичких гарнитура Срба у Републици Српској и Србији.
Ипак, колективна права српског народа у конфедерацији званој Босна и Херцеговина (од св. Савé) и поред свих притисака опстају. Али – како је у неколико наврата са нескривеним поносом рекло неколико колумниста Vijesti – Crna Gora nije Republika Srpska. Није. Али то – бар што се тиче Срба – много говори о данашњој Црној Гори и проблемима политичке артикулације једног народа. Докле год то не схватимо, колумне у Vijestima биће више демонстрација лажне полифоније и непостојеће хармоничности једног друштва него израз стварности гласила које 13.5.2021. налази за сходно да пренесе оптужницу бившег режима против младог градоначелника Никшића – само због тога што је пјевао пјесме једног антифашистичког покрета (бар према оцјени америчке администрације и живом сјећању људи који су му припадали).
Докле год се не разумијемо да постоје ствари о којима се – као ескпозитура једне политичке и идеолошке опције на једној страни и Црква Божија на другој страни – не можемо ни договорити ни договарати, тешко да ћемо и почети да се разумијевамо. Јер: спуштасмо се ми на ваше уже…
ИН4С
О. Дарко Ђого: Непријатност манипулативног: ND Vijesti из несвијести, српски народ и његова Црква