Питања која су забрањена: Све што треба да знате о таласу миграната

Поларизовани поглед на свет око нас је најгора доктрина коју можемо да усвојимо у било ком периоду, а нарочито у кризном као што је овај. Простор Балкана постао је фокус велике избегличке кризе, највеће од времена Другог светског рата и сасвим је разумљиво да становници ових простора имају жељу да јасно разумеју о чему се ту заправо ради. Људи који до сада нису са превеликим интересовањем пратили дешавања на Блиском истоку сада желе да што брже сазнају што више. Одакле избеглице долазе? Зашто долазе? Ко су ти људи? Хоће ли остати код нас или ће кренути даље? Хоће ли се прилагодити или ће пожелети да миењају наше друштво? Све су то нормална и легитимна питања. Али, како то и иначе бива, када год се већи број људи нешто пита, односно када желе о некој појави да сазнају више, великом брзином се ангажују и елементи које можемо назвати „информационим блокадама“. Другим речима, појединац можда и жели нешто да сазна, али је пут његове спознаје углавном јако кратак: до вечерњег ТВ дневника или извештаја на неком од мас-медија на интернету. Шта тамо може сазнати о актуелној ситуацији? Количина његовог знања, за коју можемо претпоставити – ако се раније није интересовао – да је била равна нули, сада је још у лошијем стању, сада је негде негативно од нуле јер „знање“ које је примио често нема никакве везе са стварношћу. Када је питање важно, информационим блокадама ће бити подједнако важно да се на време, пре него што појединац случајно набаса на некакву истину, сервира одређена интерпретација ситуације и да се иста довољно понавља. Понављање, свакако, има своју сврху, јер њиме се ствара врло чврст бедем према било каквој другој врсти информације или интерпретацији. То је нешто што можемо назвати „засићеност медијског простора“, односно медији толико пуно пута понављају једну те исту верзију приче да звучи помало сулудо тврдити да није тако или да би евентуално нешто, можда, могло бити мало другачије. Тзв. „мејнстрим“ медији, највећи и најутицајнији, нису специфични само по томе да допиру до најшире публике већ и по томе што имају један одређени ауторитет, односно њихова интерпретација ситуације сада се „слива“ кроз комплетан информациони етар и активно се препричава од стране других, мањих, медија, али и јавности. Свакако, ту постоје категорије ауторитета – тако ће, на пример, регионални медији да пошују ауторитет глобалних. „Истину“ ће објавити, рецимо, БиБиСи или СиЕнЕн, да би се иста касније „сливала“ низ медијске канале широм света. Водећи локални медији ће, с друге стране, често своју причу обликовати у складу са интересима иностраних ауторитета, а то обликовање може бити директно или индиректно. Индиректно је оно где медији заиста верују у виши медијски ауторитет и без имало поговора вишу тврдњу преносе као истину и чињеницу. Директно је оно, назовимо то „мрачно“, које се своди на сирову размену новац-за-пропаганду, односно медији добијају новац од страних интересних група да пишу, јасно, према њиховим интересима. Нема ту превише теорија завере, ствари су – колико год то оне маштовитије често разочарало – врло једноставне. Интереси могу бити комплексни, крајње комплексни, али познаваоцима геополитике такви детаљи често не промичу јер се може с релативном сигурношћу рећи која држава стоји иза каквих идеологија, спољнополитичких амбиција, па на крају и саме конструкције пропагандне реторике. Непознаватоцима геополитике су све те сервиране информације, нажалост, само још једна вест коју ће током дана примити путем канала којима се информишу, односно канала који их у исто време обликују. Наравно, читаћемо о свакаквим скандалима – политичким, пословним…, али ћемо ретко, можда и никада, читати о новинарским скандалима, односно причама да медији добијају новац на овај или онај начин („испод стола“ или на једноставнији начин, путем закупа огласног простора) да пишу о одређеним темама на одређени начин. То је барем јасно, па неће филмска индустрија да поткопава филмску индустрију, нити ће рибари оговарати пред јавношћу друге рибаре, па исто тако неће ни мас-медији сами писати о својим прљавим работама. Али проблем је у томе што од малих филмашких, рибарских и других урота немамо неку превелику штету, док од медијских можемо настрадати као целокупна друштва и народи. Мало који сукоб или рат у данашњем свету избија сам по себи без знатног медијског ангажмана и подстицања. Мас-медији постају смртоносно, па чак и геноцидно оружје, у тренутку када одређују, односно заповедају, кога треба волети, а кога мрзети. Колико год се то понекад чинило изненађујућим, чак и они најлибералнији итекако имају капацитета да распирују високо концентрисану мржњу која се касније шири као шумски пожар. Глобално утицајни медији, и они који њихове „истине“ копирају кроз раније споменуту методу „сливања“, служе као разгласи појединих политика и итекако су одговорни за ратове који управо трају на Блиском истоку. Сада исти ти народима Балкана нуде једноставне интерпретације тих сукоба, бришући сву своју одговорност те своје „истине“ започињу с ауторитативним „Ево зашто…“. На сваки тај потез могло би се адекватно одговорити „Ево зашто не…“, али то би било губљење времена и мало коме се може да преузме на себе улогу модерног новинарског Дон Кихота, што у крајњем случају може да буде и опасно (сетимо се случаја новинарке Весне Веизовић). Али добро, имајући то у виду, шта заправо локални и регионални медији тврде када је реч о актуелном великом избегличком таласу? Бројне њихове реакције су у складу с оном коју смо истакли у првој реченици овог текста – поларизована интерпретација света око нас. Како то поларизована? Напади на избеглице постали су нови брутални „спорт“ европске радикалне деснице. Ситуација у и око немачког града Дрездена постаје озбиљна, тамо сада већ систематски делују групе које се могу назвати паравојним формацијама. Нападају имигранте свакодневно и само је питање дана када ће ствари измаћи контроли, односно када ће почети да се броје и прве жртве на обе стране. Екстремна десница позива и на грађански рат против избеглица. Таква је ситуација данас у Немачкој, гора је него се пише. Али, немачке власти имају неке друге идеје и хаос који се развија долази као нуспроизвод који можда хоће, а можда и неће, моћи да контролишу. Потребно је и важно контрирати таквом насиљу, одбацивати га у сваком тренутку, а најбољи начин сензибилизације јавности је тај да им се каже зашто толики људи уопште стижу с Блиског истока у наш део света. То је нешто што мас-медији не могу да кажу или морају да лажу о томе, а преферирају лаж. Највећа лаж је та да људи беже јер их „њихове Владе нападају“. То је била лаж када је све почело 2011. године и то је још и већа лаж данас када све још увек траје, али се о самој природи сукоба зна далеко више него тада. Империјалистичка и нео-колонијалистичка инострана политика САД-а и Европе, силе Запада које се панично боје да ће им нове силе Истока узети ресурсе и положаје на које они „полажу право“, одговорна је за сваки рат који се управо води на простору Блиског истока и северне Африке. Сваки. Избеглица у Европи је резултат бомби које су бацане на Либију која није никога напала. Избеглица у Европи је резултат наоружавања радикалних Исламиста у Сирији од стране САД-а и њихових европских савезника. Ипак, можда још и већи кривци за актуелно стање, нарочито у Сирији, су Турска, Катар и Саудијска Арабија – три земље које активно подржавају екстремисте у Сирији. САД је крив што овим земљама, својим кључним савезницима, то допушта, а вероватно и помаже. Те исте земље, тај моћан блискоисточни тројац уједно је и врло утицајан и на Балкану, а поприлично и у медијској сфери. То је постало врло очигледно пре неколико година када су у Турској устали млади, прогресивни, секуларни левичари против режима тадашњег исламистичког премијера, данашњег председника, Ердогана. Очекивало би се да ће либерални медији, по својој (наводној) идеологији одмах стати иза ових младих људи, али не, десило се управо супротно – турска режимска реторика преплавила је регионалне медије и било је јасно да иста није стигла случајно. Балкан је важан, геополитички је јако важан и то је по све нас који живимо овде лоша вест. Да је итекако важан показује нам и чињеница да је слобода новинарства нестала и претворила се у бројне информационе блокаде. Иако не би требало подржавати физички обрачун са избеглицама, сулудо је не дозволити да трезвена и логична питања о њима постану медијски забрањена. Ако стручњаци за безбедност већ месецима упозоравају да би у таласу избеглица у Европу могли неопажено да уђу и опасни терористи, зашто ми не би смели да поставимо то питање? Зар је то инстант „сипање горива у фашистичку машинерију“? Не сме да буде, јер питања су легитимна. Ово нису избјеглице из Украјине. Ово није страх од непознатог или нека врста исламофобије. Ово су легитимна питања. За нас који знамо да је готово комплетна опозиција сиријској војсци састављена од радикално исламистичког кадра, таква питања су од велике важности. Тако су ових дана у Београду забрањени сви скупови на којима би могла да се поставе питања од суштинске важности за будућност Србије која тренутно обитава у несагледивој колони избеглица. Реституцију нико не сме да помене. Да ли се власти надају да је реституција решење за попуњавање насељености Србије, која по свим демографским истраживањима – одумире, решење које је ових дана понудила повереница за равноправност? Шта нам поручују безбедносне службе када кажу да је сваки мигрант обрађен“, то јест проверен, да су му узети отисци и издати папири, ако Сиријци у Београду као највећи проблем издвајају то што не могу да изнајме собу без папира? Зашто су сви мигранти „рођени првог јануара“, и зашто се велики број њих који долазе (пролазе) третирају као избеглице, иаок долазе из земаља у којима није ратно стање, као што су Судан или Авганистан? А ево и неколико примера „из комшилука“, легитимних питања мислећих Хрвата на која нису добили одговор. То су питања која је Хрватска добила уз чланство у НАТО алијанси и Европској унији. Једно од њих је, рецимо, питање везано за хрватско слање веће количине оружја на Блиски исток. Коме је ишло то оружје? Када је Хрватска постала службени чланн тзв. анти-ИСИЛ коалиције предвођене САД-ом, зашто о томе није обавештен хрватски народ? Када је изразила подршку за Ирачки Курдистан? Када је признала сиријски СНЦ као „јединог легитимног представника сиријског народа“. Када су напуштена ИНА-ина нафтна поља у Сирији и коме? Коју Владу признаје у Либији? Сматра ли Ал-Нусра Фронт терористичком организацијом или „умереном опозицијом“? Ипак, информационе блокаде раде ових дана у суседству, али и код нас прековремено, не би ли се „нагазио“ свако ко се усуди да их пита јер исти тиме очито нешто „таласа“, а то је сада, док је „фрка“, постало недопустиво. Тако је хрватска политичарка Мирела Холy поставила једно сасвим разумљиво питање: „Међу људима који беже од сигурне смрти и неимаштине засигурно има и убачених терориста. На који начин Влада планира да спречи могуће терористичке нападе?“. Поједини мас-медији дословно су је „разапели“ због овог питања називајући је погрдним именима, а њено легитимно питање „грозотом“. Ту нема апсолутно ничег грозног. Убачених терориста међу избеглицама врло вероватно и има, то је чисто статистички сигуран податак јер нигде ваљда у историји света није постојала толика концентрација терориста колико их данас има на северу Сирије, а управо одатле стиже највећи талас избеглица. Информационе блокаде, које мисле да представљају модерни либерализам, нападају слободу говора великом жестином да се не би случајно разбуктала каква дебата, као да свака дебата иде равно у загрљај „анти-мигрантским фашистима“. Поларизована интерпретација је недопустива – морамо да будемо у стању да кажемо да смо спремни, као људи, да примимо људе у невољи и да им помогнемо онако како можемо. Али, ако знамо да можемо и то, ако знамо да смо људи обрнуто пропорционални од свега фашистичког, онда нам се мора пружити и прилика да будемо скептични око свега што нам наше власти у сарадњи с информационим блокадама сервирају. „Има ли терориста међу избеглицама и како се поставити према томе?“, није питање које се заснива на дискриминацији, већ на чистом питању националне безбедности. Тероризам је озбиљна ствар, то није нешто што ће послужити либералним елитистима да се разбацују са својим узвишеним паролама о толеранцији, људским правима и демократији. Исти могу, када „загусти“, да употребе џокер звани „једносмерна карта из Србије“, ми остали не можемо и наша питања су стога легитимнија. У земљи где је економско стање труло и где велики број људи већ бежи из земље у потрази за послом, неће бити лако уверити оне који остају да су избеглице с Блиског истока људи као сви ми, али биће још кудикамо теже уколико народ добије идеју да су водећи медији добили колективну инструкцију у којој стоји „сензибилизовати народ за долазак таласа миграната, оног дела који не сме ући у нашу Шенген зону“. Можда се већ развија некаква колективна параноја, али читајући бројне коментаре на разним интернет мас-порталима, изгледа да многи добијају управо овакав утисак. Свакако, наћи ће се још оних који ће рећи „шта је, ту је, мигранти су стигли и сада их треба сместити“. Не, не може се гледати на такав начин, јер те људе наше економски нестабилне земље неће моћи да поднесу. Овај „талас“, о ком се толико пише, само је поветарац који би могао да се претвори у буру. Нема „шта је, ту је“ – морамо се вратити на иницијалну тему: рат у Сирији мора се зауставити, мора. САД и Европа морају прихватити компромисно решење, и Асада за легитимнног вођу народа који га је изабрао. Јер док буду желели потпуну победу, док буду маштали о видео снимцима масакрираног тела сиријског председника Башара ал-Асада, мира тамо неће бити. http://www.pravda.rs/2015/08/27/pitanja-koja-ne-smeju-da-se-postave-sve-sto-treba-da-znate-o-talasu-izbeglica-na-balkanu-i-medijskoj-informacionoj-blokadi/