Хамас у Рожајама
Да нијесам видио и чуо текбир повике Алаху екбер на недавном скупу подршке палестинском народу у Рожајама не бих могао закључити која је то ствар која повезује народ на обалама Ибра и Јордана. Сад вјерујем да има једна ствар која их повезује и иста та ствар која нас раздваја. Барем мене и њих. У антици […]
Да нијесам видио и чуо текбир повике Алаху екбер на недавном скупу подршке палестинском народу у Рожајама не бих могао закључити која је то ствар која повезује народ на обалама Ибра и Јордана. Сад вјерујем да има једна ствар која их повезује и иста та ствар која нас раздваја. Барем мене и њих.
У антици ствар је прагма, у најширем смислу неко дјелање које се само открива и није паралактична, не може се погледом искривити. Ствар је свијет. А овдје се ради о свјетовима који се удаљују и не могу се ни у каквој еклиптици сусрести. И живот и смрт су удаљени али се сусретну у једној тачки и наставе животе послије смрти. Има ријека које није могуће никад проћи нити преко њих поставити мостове. За ствар-свијет није потребна полиглосија, да знаш много језика већ евглосија, да хоћеш да чујеш и оно што не разумијеш и не прихваташ.
Када ме је париски издавач института Пјера Белона, замолио за текст о „несагласностима“ у идентитетима Балкана, послао сам му моју анализу једног пасуса из Горског вијенца. Одважио сам се на то, пошто на француском језику постоји неколика добра превода овога дјела. Суштина је у оном дијелу гдје Владика Данило каже: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега“.
Али, по мени, ову цитат мисао није могуће разумијети без оне братственичке инвокације којом владика Данило започиње овај одјељак: „Слушај, Вуче, и остала браћо!”, а којом отвара могућност конституисања поља људскости у блискости сапостојања, али и легитимитета разумијевања искуства, памћења, мисли, осјећања, само из унутрашњости заједница којима се припада, и које не смију никада искључити непознату идентитетску другост. Увијек су потребна нова читања, па и Његоша; реинтерпретативности (и онога шта се чита и ко чита), могуће су само у једној посвећеничкој конвивијалности, оне увијек укључују другога, потребно је ближење као партиципативност или колегијалност, могућност да и ја и други мислимо заједно, да се ко-текстуализујемо и кон-текстуализујемо.
Ако покушам да ишчитам контекст израелско-палестинског сукоба кроз његошевску диоптру, и да занемарим оно Алаху екбер са почетка текста, а да то не искључим јер је оно дубоко садржано у овој полемичкој стварности, ствари ми изгледају унеколико другачије од погледа протестаната из Рожаја. И то не због оног често цитираног популарног хадиса „Ко на брдо, ак’ и мало, стоји више види но онај под брдом”, већ једноставно због дистанце која је потребна за свако гледање. А можда и због ријеке Зете са чијих обала ово пишем, а чији коријен имена долази из семитског језика.
Овдје је ријеч о унутарсемитском сукобу чије разлоге за полемос многи више нијесу у стању да препознају због дужине његовог трајања. Трагични сукоби у којима страдају као и увијек они нејнедужнији и са једне и са друге стране. Али разлози за сукоб увијек постоје, за сваки појединачни инцидент а још више за саму суштину антагонизама и партизанских сукоба који се и ових дана догађају на обалама Средоземног мора.
А да бисмо знали шта је апсолутни први финални узрок, и ове кризе, требамо каже ал-Кинди, највећи исламски философ, одговорити на питање: Зашто? Потребно је пронаћи ону универзалну пристојност, не неко „шта је проблем“ већ оно „како“ га ријешити и остварити заједнички циљ колективног суживота, оног истинског постојања промјеном начина размишљања и понашања, а који зависе од суштине сваке заједнице која се открива у њеном телосу-односно сврхи у ономе Зашто и Како друштва. Грци би одмах рекли да је то истина која се не може продавати нити њоме трговати, јер се она не троши. Живјети заједно, проста истина ствари-свијета.
Када су у знак подршке Рожајци а прије њих Бјелопољци изашли на улице у знак подршке палестинском народу, и то не цијелом а то нам сугерише онај текбир узвик, они су заправо подржали Хамас јер је ово сукоб Израела и Хамаса а не јеврејског и арапског народа. Сукоб двије различите ствари, два свијета који имају и различите сврхе постојања тих заједница.
У конститутивном акту Хамаса, милитантне организације која скоро двије деценије управља Газом, који је објелодањен 1988. године као програмска декларација, већ у првим редовима као гесло стоји мисао Хасан ал Бана, оснивача Муслиманске браће, гдје читамо: „Израел ће постојати и постојаће све док га ислам не избрише, баш као што је избрисао и друге прије њега“.
Турски министар унутрашњих послова Талат Паша 29.09.1915. године изјавио је да „сви Јермени који живе у Турској морају да буду искорењени и уништени … Без изузетка у односу на жене и дјецу и немоћне, њихова сама егзистенција ће бити окончана, не узимајући у обзир колико ужасна средства уништења морају да буду, и без икаквог осјећаја саосјећања“.
Ултимативни пројекти свијета за себе и против другога, „продавци парола“ који су спремни да жртвују све и свакога за своје идеје. Данас у Израелу поред шест милиона Јевреја живи више од милион и шесто хиљада Арапа исламске вјероисповјести који су држављани ове државе. Имају сва она права као и остали грађани Израела осим обавезе да служе војску, која је обавезна за остале држављане три односно двије године. А знате ли колико Јевреја живи данас у појасу Газе. Ниједан.
Неколико пута сам био и у Израелу и Палестини и упознао сам тамо једног необичног човјека из Србије који је дошао у Израел почетком деведесетих година. Образован, продуховљен човјек који је имао сјајну научну каријеру у Србији, али по његовим ријечима због рата је побјегао у Израел и ту се настанио са супругом Јеврејком и четворо дјеце у граду Бершеву који је четврдесетак километара удаљен од Газе. Из једног рата дошао је у четрдесет других и почео све испочетка у поодмаклим годинама. Учење новог језик, па један рат, поново у школу па други рат, нови посао па опет рат, рат, рат…
Говорио је јетко и по мене болно понекад о Србији, несхватљиво о земљи коју је много волио а можда је и сад воли, али то не показује. Напротив, као да јој се свети за нешто што је његов избор. Подсјетио ме на оне јуродиве који су преко дана сав свијет који су оставили осуђивали и проклињали а преко ноћи је претпостављам плакао и молио се за тај свијет. Нијесам га разумио и замјерао сам му на ономе видљивом али сам осјетио оно невидљиво које је носио као свој завежљај из Србије којој је много дао.
Причао ми дирљиво и саосјећајно како је шесдесетих дивне дане проводио по нашим манастирима на Метохији, иако није православан ни Србин. У Србију се неће никад вратити, остаће у Израелу и он и сви његови. Тамо припада по унутрашњем избору, а Израел је изабрао не по вјери и нацији, већ по оној некоруптивној солидарности у којој се живи отвореним животом по цијену опасности или баш због ње. Нашао је своје дрво које ће засадити у земљи у коју је дошао као странац и у којој толики други вјековима нијесу подигли ни једно дрво а камоли шуму. Странац у својој земљи.
Славој Жижек је предлагао као рјешење за балканске проблеме да свако има право да призна да мрзи друге као почетак изласка из унутрашњег ропства. Рецепт за пандемију страха и колективну изолацију. Хамас у већ помињаном програмском Завјету из 1988. године предлаже своје рјешење: „Под крилом ислама, сљедбеници три религије – ислама, хришћанства и јудаизма – могу коегзистирати у миру и тишини једни с другима. Мир и тишина не би били могући осим под окриљем ислама. Прошла и садашња историја најбољи су свједоци тога.“ Нама не остаје ништа друго него да се придружимо протестантима и заједно узвикујемо Free Palestine.
Борис Б. Брајовић/ИН4С