Пут Биљане Плавшић којим се ређе иде
Сматрам да је о неопходном јединству нашег народа морала водити рачуна и наша Биљана када је, напречац, почела хвалити само Младића и, по свом старом, устаљеном обичају, налепила још једну мрљу на Караџићев образ. У „Политици” од недеље, 13. јуна ове године, изашао је интервју са госпођом Биљаном Плавшић под насловом „Ратко Младић је племенит, […]
Пут Биљане Плавшић којим се ређе иде
Сматрам да је о неопходном јединству нашег народа морала водити рачуна и наша Биљана када је, напречац, почела хвалити само Младића и, по свом старом, устаљеном обичају, налепила још једну мрљу на Караџићев образ.
У „Политици” од недеље, 13. јуна ове године, изашао је интервју са госпођом Биљаном Плавшић под насловом „Ратко Младић је племенит, Караџић је хтео да ме убије”.
Као бивши посланик првог сазива Народне скупштине Републике Српске и потпредседник Српске демократске странке (СДС) покушаћу да допринесем бољем сагледавању од стране читалаца „Политике” протеклих догађаја.
Сасвим је умесно и представља лепо изненађење што је госпођа Плавшић у једном делу свог интервјуа осветлила личност и дело генерала Младића.
Друго изненађење ме је „снашло” у „оксиморонском карактеру” одабраног наслова интервјуа. Наиме, ноторна је неистина да је председник Караџић хтео да убије госпођу Плавшић! Ово основано тврдим, тим пре што сам провео знатно времена у његовој непосредној близини како пре оног марта 1997. године, када се гђа Плавшић упутила на „свој пут”, пут којим се ређе иде, тако и после тог времена, када је сва жуч неминовног разлаза избијала на видело.
Радован Караџић је, за разлику од госпође Плавшић, ових дана, сведоци смо, упућен, под доста опскурним околностима, на издржавање казне у некој британској душегупки, где су му шансе за преживљавање сведене на минимум. Чак ни породица не може ступити у контакт са њим па је потпуно извесно да није имао прилику прочитати предметни интервју. Дакле, није у могућности да се брани од извесних неистина. И зато отворено тврдим да поступак гђе Плавшић нити је коректан, нити је племенит, а изузетно је штетан. Радован Караџић никако није врста владаоца и човека који би било ком свом сараднику пожелео смрт, нити наредио његово физичко уништење, нити припретио неком истим. Познајем много људи из његове непосредне близине, сарадника из тог времена који ће пластичним, илустративним детаљима посведочити о људској величини и племенитости господина Караџића. Зато сматрам да није часно па, чак је и морално ниско износити неистину о ономе који, због одсутности, није у могућности да се брани.
Но, можда је од моралне опскурности садржине у поларизујућем наслову интервјуа још гора или потенцијално опаснија укресана искра вештачке поделе народа на оне који су искључиви симпатизери Младића или, исто тако, Караџића. Ризике те поделе смо, мудрошћу и памећу свих нас из тог великог покрета, доследно избегавали још од пролећа 1994. године па све до силаска свих ових великих актера са историјске сцене. И тако смо сачували јединство нашег народа, једнако потребно данас као и оних, бурних деведесетих. Сматрам да је о том неопходном јединству морала водити рачуна и наша Биљана када је, напречац, почела хвалити само Младића и, по свом старом, устаљеном обичају, налепила још једну мрљу на Караџићев образ. Ми, актери и сведоци, добрано знамо шта је истински, приземни узрок свему овоме, али не зна „сиротиња раја” која „глоба дават мора” и ето нас, са капиталним аутоголом у сасвим непотребној националној штети.
За горку утеху нам, могу да приметим да је било још аутоголова…
Ето, на пример установи гђа Плавшић како је крива те да је морала да одговара. Ова неистинита констатација је последица специфичног конформизма и склоности брзом замарању у дугим менталним тркама са искушењима у турбулентном времену.
Нетачна и злонамерна констатација како су „у време СДС-а очерупане надлежности Републике Српске по Дејтону” заслужује нешто више простора за елаборацију моје аргументације коју љубазно нудим уредништву „Политике”….
И тако даље и томе слично….
Нека уста су вечно нема, нека су, силом прилика, спречена да проговоре, како на ползу народу тако и у сопствену одбрану. Све је мање оних који су истински и дубоко упућени у материју и зато смело тврдим да ће, због текућег спина, потомци оних који су се, на овај или онај начин, дали за настанак Српске, бити потпуне незналице о неимарима и браниоцима Српске.
И зато сматрам да сви ови феномени једног посве ишчашеног доба заслужују нешто детаљнију анализу, да не кажем „час анатомије” од стране свих нас који смо обележили то време.
Остаје ми, на крају, да, после свега, покушам наћи зрнце хумора па и утехе у „пророчким речима” с почетка интервјуа: „неодољиво подсећајући на славну британску глумицу Хелен Мирен”. Напомињем, зна се да је Биљана Плавшић била лепотица… Али, ово, Хелен Мирен, даје баш добар шлагворт….. Хммм, ко боље зна, Британци су на овим нашим просторима мирођија свакој чорби. Они умеју свашта. Можда је то, заиста, била, главом и фризуром, Хелен Мирен, као извођач радова за потребе Даунинг стрита 10? Или је то, ипак, наша Биљана? Чекајте, која? Она из ратних деведесетих чије су име српски борци исписивали на тенку? Свакако – не. Пре ће бити реч о Биљани која је, некако с пролећа 1997. године, „окренула ћурак” и упутила се стазом којом се ређе иде. Последице тог њеног „преврата” у њеном приступу осећају се и данас, а плашим се могле би бити далекосежне.
Слободан Ђ. Бијелић/Политика