Домаћи несојлук и скофрчена трава
Под одомаћеним придјевским конструктом: „наши туристички радници“, све више се подразумијева једна посебна пословна врста коју је другдје тешко срести. Деценијама уназад туристичка понуда подразумијевала је претварање станова у апартмане, гомилање зграда једних на друге и претварање портуна у „елитне“ угоститељске просторе. За пар љетњих мјесеци нуде се плодови мора, пице и ћевапи али по […]
Домаћи несојлук и скофрчена трава
Под одомаћеним придјевским конструктом: „наши туристички радници“, све више се подразумијева једна посебна пословна врста коју је другдје тешко срести.
Деценијама уназад туристичка понуда подразумијевала је претварање станова у апартмане, гомилање зграда једних на друге и претварање портуна у „елитне“ угоститељске просторе. За пар љетњих мјесеци нуде се плодови мора, пице и ћевапи али по набилдованим цијенама по којима их нигдје, ни један газда није „изио“, макар не од својег новца.
Дошли смо до тога да нас буде срамота што немамо за четири кафе и четири воде, а сваки покушај протеста праћен је дубоким презиром. Никада нико, ни једна локална туристичка агенција, није позвала туристе да не долазе јер су плаже и простор пребукирани, али када већ сиђете очекују да останете у колима док се не ослободи какво јуначко мјесто – гужва је немајка елитизма.
Од свега реченог горе је и теже што скоројевићи по мрежама траже примјере недопустивог одмарања, нарушавања гордог и пробраног кварцања на дистанци које смо, ваљда, давно освојили. Као, ето шта нам се дешава – погледајте како се „непожељни“ сунчају у парку, једу на плажи и како су „зачепили“ саобраћај?
Као, „јадна Црна Горо шта си дочекала“! А ми смо чувени по парковима и зеленим површинама, по осјетљивој енглеској трави медитеранског типа која се одмах, ненавикла на грубост, неповратно скофрчи под окупаторским ивањичким пешкирима. Уништише нам тако паркове једва отете од нас самих.
Прође нека горка језа када то простачко и цинично снебивање започну политичке њушке. Госпођа посланица каже: „возила сам четрдесет минута за једним аутомобилом и видјела да ту ни шибица више не може да стане, чак сам примијетила, морала сам, да је унутра запакован и тоалет папир“.
Какав је то емпиријски приступ, андићевско држање пажње и рационално разлагање несрећног туристичког усуда?
Умјесто да све пршти од радости што су нам у овом лудом и пандемијском времену туристи уопште стигли, на фашисоидним порталима, који су заоставштина мржње и кукавног националистичког оргијања, смјењују се изливи исте из обољеле нутрине покондирених покварењака.
Наслови су углавном ода фиреровским обрасцима супер расе, истовремено спаковани у нарицатељство наводних европских перспектива.
Уреднички дарови су се намножили до бестида. Тајкуни који успутно граде и медијске брлоге наводног „светог отпора“ истовремено газдују „елитним“ хотелима у којима почесто и доњи веш треба држати под кључем.
Цијели тај шовинистички и нацистички буњак нарастао је иза оне недавне Ђукановићеве јадиковке о ћевапима и пиву на Краљичиној плажи. Потом су се горски вуци потакмичили у завијању над пређашњим елитизмом, а за гајбу пива и „десет упола с луком“ јуче и сјутра спремни су да возе у колонама свачега, арлаучући гадлук псовки којима се дува у властити национални понос. Наравно, пренеражен судбином Статисових плажа Ђукановић се очигледно измакао на неко монденско мјесто дубоко презирући историјски усуд који је задесио његову латифундију, изиграо му карму и перцепцију љета посвећеног себи.
Чувари плажа и Ђукановићевих маштарија тако су се усредсредили на туристе „из региона“, оне који у колима довозе и тоалет папир уништавајући тиме своју туристичку потенцију и нашу домаћу производњу истог.
А сви знамо, посебно родољубиви портали, да ми одавно не производимо ни алтернативне шашине камоли мекане тоалетне тубице и ролне. Као и у мору других привредних изазова ми смо се деценијама специјализовали само за пласирање сировине.
И када мине ово нискобуџетно љето „газде“ изнервиране празнином и уморене двомјесечном гужвом „голаћа“, побјећи ће негдје на обале Саве и Дунава, у београде на води и на фрушкогорске бање, стидно трошећи свој новац и кукајући како су цијене рипиле као и код нас доље.
Скупи ли су ћевапи и буткице плаћени властитим новцем.
Скупи ли су туђи портуни.
Јефтин ли је домаћи несојлук ненаједен од рођења до данас.
Горан Даниловић/ИН4С