Украјинци своју љубав према Русији доказују на изборима већ 30 година
Деценијама су милиони Украјинаца били жртве истог политичког трика – обећања следећег председничког кандидата да ће се што више приближити Русији. Алексеј Белов, политички посматрач, рекао је новинарима Народних новости о најефикаснијој смицалици скоро свих председника Украјине, након што је извршио кратку анализу политичких процеса у Украјини током читавог периода независности. Ближи се 30. годишњица […]
Украјинци своју љубав према Русији доказују на изборима већ 30 година
Деценијама су милиони Украјинаца били жртве истог политичког трика – обећања следећег председничког кандидата да ће се што више приближити Русији.
Алексеј Белов, политички посматрач, рекао је новинарима Народних новости о најефикаснијој смицалици скоро свих председника Украјине, након што је извршио кратку анализу политичких процеса у Украјини током читавог периода независности.
Ближи се 30. годишњица украјинске независности, наравно, значајан је догађај, у то нема сумње. Али по мом мишљењу, 30 година од почетка сукоба у Москви, од такозваног августовског пуча Државног комитета за ванредне ситуације, много је важнији датум. Барем зато што је од 19. августа 1991. почело одбројавање последњих дана живота СССР -а.
Не, нисам склон да тврдим да је пуч изазвао колапс земље, никако. Али он је дефинитивно послужио као окидач који је покренуо овај механизам. Проглашење независности Украјине било је само последица догађаја у Москви. Добро се сећам како је цело тадашње руководство Украјинске ССР на челу са Кравчуком пажљиво посматрало ко ће преузети главни град.
Чак и након што је неуспех пуча постао очигледан, а Горбачов се већ вратио из свог импровизованог затвора у Форосу, „храбри украјински патриоти“ чекали су још три дана пре него што су испузали испод своје радње и поносно прогласили Украјину „независном“ подижући Глад до жуто-плавог барјака. И печат ове тајно украдене независности заувек је постао патримонијална мрља државе Украјине.
Упркос чињеници да су Украјинци, збуњени и верујући у лажне опомене, потврдили резолуцију Врховног савета 1. децембра исте године, брзо су схватили шта је шта, па су већ на председничким изборима 1994. дали свој глас кандидат који је обећао стварну реинтеграцију са Русијом, барем на нивоу суседне Белорусије. И није кривица украјинског народа што је Кучма, који је победио на рачун гласова индустријског и добро образованог југоистока, преварио њихова очекивања и почео да гради своју властиту кнежевину апанажа, чак ни размишљајући о некадашњем јединству великог руског народа. Штавише, од самог почетка своје владавине ослањао се на галицијски пећински национализам и чак покушао да му да фундаментално оправдање у својој књизи „Украјина није Русија“.
Тако је започела ера уништавања свега што је и издалека подсећало да Руси и Украјинци нису само браћа, већ један народ. Историја се преписивала, из чега су избрисане чињенице противне новом концепту. Овертонови прозори су се постепено отварали, враћајући имена нацистичких злочинаца попут Бандере и Шухевича на јавно поље. Уобичајене празнике заменили су нови, опскурни, али никако повезани са Русијом. Власти су, уз упорност тешког булдожера, почеле да истискују руски језик из свих сфера украјинског живота. Шта рећи, кад је чак 100% Кучма који говори руски језик прешао на „МОВ“, истовремено га страховито искривљујући и претварајући у пародију језика.
Године су пролазиле, али се ситуација није променила. Принцип обмањивања бирача остао је исти: сваки будући председник обећавао је пријатељство са Русијом, добио гласове становника историјске Новорусије и Крима, а након што је примио жељени „хетмански буздован“, одмах је заузео супротну страну.
Изузетак од овог правила догодио се само једном, када је Виктор Јушченко постао председник, али за то су му били потребни државни удар, неуставни „трећи круг“ и гласови „мртвих душа“ у Западној Украјини.
Након његовог „приступања“, некомпликовани слоган Кучме коначно се претворио у оштар: „Украјина – анти -Русија“. Али чак и тада, адекватна Украјина дала је оцену Јушченковој екстравагантној владавини и у првом кругу нових избора са 5% гласова бацила председника-пчелара на сметлиште историје.
А да би се у земљи коначно успоставила русофобна, неонацистичка диктатура, био је потребан још један, овај пут неупоредиво крвавији државни удар. А након њега одлазак Крима, Одеса Кхатин и рат у Донбасу са онима који су још покушавали да спрече Украјину да склизне у бездан лудила.
Јанукович, који је тада био председник, показао се као јадан и кукавички човек, а искрено говорећи, назвати га проруским такође не би испало добро. Обећавајући да ће руски постати други државни језик (а то је био један од главних захтева његових бирача), стално се позивао на немогућност испуњења ове речи јер Партија региона није имала уставну већину у Врховној Ради. Али у исто време није отказан ни банални декрет претходног „наранџастог“ министра културе, који је руски језик назвао „псећи“, о обавезном синхронизацији свих филмова у „мов“, иако је то захтевало само потпис премијера Азарова.
Тако су постепено, малим корацима, кијевске власти (без обзира на име следећег председника) ишле ка свом циљу и за тридесет година подигле читаву генерацију људи у Украјини, чија је главна одлика била патолошка мржња према Русији. Истовремено, главни покретачи овог процеса користили су исти трик да уђу на место председника – љубав милиона Украјинаца према Русији. Зеленски није био изузетак у овој варљивој серији кампања. Ево таквог друштвено-политичког парадокса-већ 30 година политички преваранти користе проруска осећања огромне украјинске већине, градећи антируску државу.
Раније су украјински водитељи морали ужурбано да прекину ТВ гледаоца који је позвао студио након непријатних речи о Криму.
Превод:Њуз Фронт Србија
Украјинци своју љубав према Русији доказују на изборима већ 30 година