Живот са укусом живота
Давно сам питао Одесеаса Хаџопулоса, познатог грчког издавача, иначе загриженог анархисту, неуморног критичара глобалног суноврата, шта је његов идеал у животу, одговорио је : “Да једем парадајз са укосом парадајза”, одговорио је као из топа, тај разбарушени љубитељ старе грчке књижевности. Какав лудак, помислио сам тада. Међутим, данас се својски трудим да живим живот са […]
Давно сам питао Одесеаса Хаџопулоса, познатог грчког издавача, иначе загриженог анархисту, неуморног критичара глобалног суноврата, шта је његов идеал у животу, одговорио је :
“Да једем парадајз са укосом парадајза”, одговорио је као из топа, тај разбарушени љубитељ старе грчке књижевности.
Какав лудак, помислио сам тада. Међутим, данас се својски трудим да живим живот са укусом живота.
Јутрос ме зове пријатељ :
“ Где си?”, пита.
“ У Лесковцу”, одговарам.
Лесковац зовем башту, препуну парадајза и паприка. Нисам са Цетиња, да мрзим Лесковац и не смета ми што Будву називају Лесковац на мору. Волим Лесковац и целу Топлицу и Јабланицу. Неустрашиви Топлички пук и Војводу Вука, и Воју разбојника и јунака…Волим и лесковачки врели акценаат, и роштиљ мало заљућен, волим ајвар са додатком – бели лук од мој друг Мики.
“Жикица нас оставио, одбегао за Београд и никог не познава”, каже у шали мој пријатељ.
Волим Тому Здравковића неумрлог мага сетне песме, мајстора микрофона преко ког је, публици слао сетне и звуке своје боемске душе.
Лесковац је град са славном прошлошћу, херој и страдалник. Ослобађан, окупиран, разаран бомбама и Немаца и савезника, распориван више пута бугарским маказама од учкура до грла бијела, како је по песми, Милош распорио Мурата. Надам се да овим подсећањем или паралелом, нећу наудити односима два народа који се добро познају, јер оно што Реџо спрема мени не звучи баш пријатељски.
Не поменух случајно неосманизам, благочестиве талибане како их умало не назва Си-ен-ен, честитајући им на ношењу маски, док около одјекују рафали, прште распрсле кости, тела падају у локвама крви.
Имали смо и ми 1944. године Талибане. Хапси, стрељај, а омладину регрутуј за Сремски фронт. У нову погибију.
И свет их је исто признао као ове авганистанске. Разлика у победи наших црвених талибана и авганистанских је што су наше победнике ослободили и устоличили совјети а авганистанским су победу и власт уступили американци и НАТО, остављајући на милост и немилост све оне који су само жртве њихових хуманитарних интервенција. После двадесет година концесија на производњу опијата дошло је до уступања дела бизниса Талибанима, екстремно суровом заговорницима шеријатских закона. Крајем седамдесетих формирала их је ЦИА, чији специјални агент у време рата са СССР-ом био Осама бин Ладен, управо задужен за координацију и обуку талибана у Пакистану, одакле су регрутовани за рат против СССР-а у Авганистану.
Јасно је да је у Авганистану победу однела дубока држава, чија стратегија је да се што више множи несреће како би се становништво свело на златну – роботизовану милијарду. Човека, каквог та био инжењеријска стратегија спрема нисам сигуран да ли, сутра можемо назвати човеком. И, ми овако, отуђени у сталном стремљењу ка транзицији све мање личимо на себе. Све се променило. Смрад издувних гасова из возила је миноран у односу на човека. Људи који загађују себе мржњом неупоредиво су штетнији од сваке врсте других испарења. Тај дух, боље рећи, малодушје обневиделости, је увек актуелан.
Некада јачи, некада слабији. Гледам неке насловне стране, и наравно нагомилано искуство инстинкту говори да ће наредних дана патријарх Порфирије наступати на њима заједо са живописно-разголићеним особама неутврђених полова.
Патријарх је јасан и треба га подржати. Нека мисионари, сабира, мири и благосиља свој народ. Он је и темељна и утемељена личност, способан да са лакоћом комуницира са рокерима из шесдесетих и ајтијевцима из двехиљадитих.
Патријарх је, притом урбан човек, свестран по интересовањима, лагане комуникације са људима, са добрим политичким тактом, али и интегритетом пред том врстом ауторитета. Њ.С. патријарх Порфирије, својом харизмом али и ставовима очекиваним од архипастира цркве достојног његовог достојанства, веома лако може постати сметња нечијем искривљеном огледалу. Уверен сам да ће га то ојачати.
Кренух јутрос од Лесковца због плодова моје баште ево чега се све дотакох.
Дакле, Лесковац, осим у цетињском жаргону није пежоратив. Напротив! Цетињско поимање суперлатива је и конзилијумски необјашњиво. Ту је и најсофистикованија дијагностика немоћна.
Мишо Вујовић/ИН4С