НАТО после Авганистана
Наглим војним повлачењем САД, НАТО је остао без икакве позиције и функције, осим фрагментарне асистенције америчким снагама у обезбеђењу процеса напуштања Кабула или званичних саопштења која делују благо речено неубедљиво Пакао у Кабулу. Док пораз двадесетогодишњег ангажовања САД у Авганистану медијски и аналитички доминира, пораз НАТО-а, као војнополитичке организације са глобалним интенцијама све до авганистанског […]
Наглим војним повлачењем САД, НАТО је остао без икакве позиције и функције, осим фрагментарне асистенције америчким снагама у обезбеђењу процеса напуштања Кабула или званичних саопштења која делују благо речено неубедљиво Пакао у Кабулу.
Док пораз двадесетогодишњег ангажовања САД у Авганистану медијски и аналитички доминира, пораз НАТО-а, као војнополитичке организације са глобалним интенцијама све до авганистанског фијаска, стидљиво се и фрагментарно помиње.
После пада Берлинског зида, нестао је и главни војнополитички основ за опстанак НАТО. Међутим остао је вољом САД које су га претвориле у инструмент заштите постојећих и освајања нових простора на „ослобођеном” истоку Европе, а на бази новодоминирајуће либерално-демократске идеологије. Противправном интервенцијом на земљу нечланицу СРЈ, НАТО је изашао из уговорног оквира деловања, што је тада доминантним САД и трансатлантској алијанси омогућило ваневропски наступ са пројекцијом његове глобалне војнополитичке улоге. Тако се обрео и у Авганистану и доживео пораз који не може остати без последица за будућност организације. САД су у важним видовима, додуше у паду, још најмоћнија глобална сила и свој пораз ће некако амортизовати.
Са НАТО-ом ће то бити, извесно је, нешто теже. Авганистан је наиме уверљиво потврдио да у суштинском смислу организацију одржавају САД у мери у којој им интересно одговара. Наглим војним повлачењем САД, НАТО је остао без икакве позиције и функције, осим фрагментарне асистенције америчким снагама у обезбеђењу процеса напуштања Кабула или званичних саопштења која делују благо речено неубедљиво. Организација се распала, а поједине чланице су деловале самостално углавном својим средствима у извлачењу претежно својих. Председник Бајден је био јасан да ће амерички војници пре свега бити због америчких грађана и лица од њиховог интереса, остављајући савезнике да се сналазе, што ови и чине.
Овај пораз отвара питање прерастања организације у војнополитички инструмент за одбрану стратешких интереса САД и запада са глобалним дометима. У том циљу пројектовано је и ширење на Пацифик (Јапан, Аустралија, Ј. Кореја), чему је управо Авганистан требало да буде одскочна даска. Сам председник Бајден потврђује ових дана поводом Авганистана и могућих безбедносних последица пораза, да је идеја жива тако што уверава поменуте савезнике на Пацифику да постоји „члан 5” (уговор о НАТО) по коме се гарантује одбрана, заборављајући да они још нису формалне чланице. Поменуо је чак и Тајван уз оштру реакцију Кине чиме је потврдио стратешки контекст идеје у новим глобалним мултиполарним сучељавањима. После авганистанског фијаска тешко је потврдити да идеја има шансе. Ово тим пре што се САД у санирању штете опредељују за Г7 (не и НАТО), као групацију која у реалним глобалним односима са релевантним економско-политичким аргументима, може једино да делује ефикасно према главним ривалима Кини и Русији, а која је и програмирана да проширењем са Аустралијом, Ј. Корејом, Индијом треба да постане језгро за будућу либерално-демократску глобалну промоцију и доминацију.
Имајући у виду стварне билансе НАТО-а у Авганистану и поразни крај мисије, реално је да главна функција НАТО-а остаје Европа са три стратешка циља: очување остварених позиција на идеолошкој либерално-демократској основи и вредностима; освајање преосталог са тежиштем на ЗБ и „линију ватре”; обуздавање Русије (и Кине) војним јачањем и војнополитичким тврдим деловањем. Проблем је што неке старе чланице у новом мултиполарном поретку имају и сопствене интересе које немају намеру да обавезно подређују НАТО-у: Турска у политици према Русији, централној Азији, Медитерану; Немачка према Кини и Русији; В. Британија у политици покушаја враћања на глобалну сцену; Мађарска, Пољска и др. у националним политикама. Најбољу илустрацију дисхармоније одсликава однос чланица према прихвату „лојалних” Авганстанаца где искључиво доминирају појединачни интереси. Чврсту верност сада углавном гарантују најновије чланице, мотивисане да преко НАТО-а на бржи начин краћим путем уђу у западну интересну сферу. Пораз у Авганистану је у сваком случају отворио питање даље судбине изворног НАТО-а, а својевремена оцена француског председника Макрона о смислу опстанка НАТО-а несумњиво добија на актуелности.
Др.Зоран Миливојевић/Политика