Напади на СПЦ и шта стоји иза тога
Сви они који би желели да сведу Србе и Србију на Београдски пашалук, поред институција српске државе, виде и у Српској цркви кочницу за такав план. Сви они који би желели да српски народ у Босни и Херцеговини одвоје од матице Србије у Српској цркви виде кочницу за тај план. Сви они који би желели […]
Напади на СПЦ и шта стоји иза тога
Сви они који би желели да сведу Србе и Србију на Београдски пашалук, поред институција српске државе, виде и у Српској цркви кочницу за такав план. Сви они који би желели да српски народ у Босни и Херцеговини одвоје од матице Србије у Српској цркви виде кочницу за тај план. Сви они који би желели да Србе у Црној Гори асимилују у монтенегрине опет у Српској цркви виде главну препреку. Српска црква је проблем и за реализацију великоалбанског пројекaта на Косову и Метохији.
Српска православна црква као институција која повезује наш народ у региону и расејању је виђена као последња брана растакању српског националног корпуса, након распада Југославије и формирања нових држава и нација неретко утемељених на идентитетској србофобији. Улога цркве је далеко шира и дубља од простог очувања једног народа и његовог идентитета али је управо ова њена улога запала за око онима који не мисле добро нашем народу и нашој држави. Српска црква је кроз векове тешких искушења и невоља успела не само да опстане, већ и да очува државотворну свест народа која је касније била залог обнове државности и стварања модерне српске државе. И Србија и Црна Гора настају захваљујући Српској цркви и традицији коју је брижљиво неговала. Без Видовдана и косовског опредељења као велике поруке коју је кроз векове проносила црква не би било ни Карађорђа ни Његоша а то значи ни Србије и Црне Горе какве познајемо.
Ова историјска заслуга СПЦ за очување народа је у данашње време постала њен главни крст. Сви они који би желели да сведу Србе и Србију на Београдски пашалук, поред институција српске државе, виде и у Српској цркви кочницу за такав план. Сви они који би желели да српски народ у Босни и Херцеговини одвоје од матице Србије у Српској цркви виде кочницу за тај план. Сви они који би желели да Србе у Црној Гори асимилују у монтенегрине опет у Српској цркви виде главну препреку. Српска црква је проблем и за реализацију великоалбанског пројекта на Косову и Метохији. Српска црква је проблем и за сепаратисте у Војводини. Српска црква је проблем и за аутошовинисте у Београду. Српска црква је проблем и за екстремне хрватске националисте којима није довољно што су створили етнички чисту државу, једину такву у ЕУ, већ морају и да се обрачунају са Српском црквом која сведочи о некадашњем постојању Срба на просторима Хрватске. И коначно и најбесмисленије Српска црква је постала мета и појединим активистима еколошког покрета јер јој је враћена њена имовина на Фрушкој гори. Тако се Српска црква нашла на удару више фактора одједном и то наравно није случајно.
Готово су свакодневни медијски натписи у којима се критикује Српска црква, најчешће без аргумената, субјективно, идеолошки, острашћено, таблоидно и злонамерно, како у „домаћим”, тако и у медијима у региону. Но колико год су ови напади били упорни, бескрупулозни и подли с друге стране њихов ефекат у народу није велик. Поверење које Српска црква ужива у народу је и даље на веома високом нивоу. Посебно радује то што све више младих на друштвеним мрежама управо стаје у одбрану Српске цркве, схватајући вредност ове наше институције и њен значај. Кроз интернет културу комуникације млади хируршки прецизно сасецају све бесмислене нападе на нашу цркву и нашу традицију.
Последња таква акција је апел којим се позива ни мање ни више но Америка и ЕУ да хитно спрече заказану церемонију устоличења изабраног митрополита Јоаникија, 5. септембра у Цетињском манастиру. Откуд људи који се декларишу као атеисти или припадници других вера налазе за право да се мешају у унутрашња питања СПЦ. Они у овом апелу тврде да је овом церемонијом „мир у Црној Гори драматично угрожен”. Не само то већ тврде да је Влада Црне Горе „инструмент мрачних циљева великосрпске политике” која је наравно одговорна за сва зла која су се десила деведесетих. Сматрају да би најављено устоличење митрополита СПЦ у Цетињском манастиру упркос како тврде „противљењу већине грађана Цетиња” представљало „симболички покоравање Црне Горе великосрпској политици и уништило мир и сигурност грађана”. Шта рећи на ову гомилу глупости и клевета осим да су глупости и клевете које очигледно неко подржава и финансира са циљем да науди СПЦ и држави Србији.
Иако се овим чином ни у чему не крши црквена и народна традиција устоличења митрополита на Цетињу кампања против СПЦ је добила размере хистерије у делу медија и међу политичарима бивше власти. Чак су организовали и протесте на које је дошло једва хиљаду људи.
Овде видимо и позадину агресивног напада на СПЦ у виду измишљене „великосрпске политике” само да не би на устоличењу дошли патријарх српски Порфирије и евентуално председник Србије Александар Вучић. Таква демонстрација јединства СПЦ и Срба смета очигледно свима и зато таква агресивна кампања и у Подгорици, Цетињу али и у Београду. А то је и најбољи знак да је правац којим иде СПЦ под вођством патријарха Порфирија и којим иде Србија под вођством председника Вучића прави пут. А то значи политика очувања националног и духовног идентитета и синергије у односима државе и цркве.
Није ово први пут у нашој историји да се покушава укаљати углед Српске цркве и српске државе. Вероватно ни последњи пут. Српска црква дели судбину свог народа али је на нама да препознамо све те негативне активности и да пружимо максималну подршку тој нашој древној институцији јер чувајући њу чувамо заправо себе.
Милош Вучевић/Политика